Reagovanje na prirodne katastrofe jeste složen problem.
Tom Perez
Upravlјanje rizicima od katastrofa danas je nezamislivo bez upotrebe različitih servisa i baza podataka dostupnih onlajn, koji omogućavaju donosiocima odluka koji učestvuju u tom procesu da za kratko vreme sagledaju sve mogućnosti koje su im na raspolaganju i donesu odgovarajuće odluke. Geografsko-informacioni sistemi su počeli da se primenjuje ranih devedesetih godina XX veka, nakon razornih posledica uragana Endru (Hodgson & Palm, 1992). Osnovni cilјevi zbog kojih se razvijaju informacioni sistemi podrazumevaju sledeće (Andrejić, Milenković, Sokolović, 2010): skraćivanje vremena reagovanja odnosno odziva organizacionih sistema i kvalitetnije odlučivanje odnosno postupanje; neprestano prikuplјanje podataka čijom se obradom dobijaju informacije o svim bitnim performansama posmatranog sistema, aktuelnom stanju, rokovima, troškovima, kvalitetu, rezultatima rada, pouzdanosti itd.; obezbeđenje potpune „istorije” posmatranog sistema radi analize i prognoziranja njegovog stanja u budućnosti. Osnovni principi na kojima se zasniva informacioni sistem obuhvataju sledeće: podaci i/ili informacije se unose u sistem samo jednom tamo gde su i nastali odnosno prikuplјeni; zahtevi za podatke i informacije upućuju se onima kod kojih su pohranjeni, čime se eliminiše klasičan način izveštavanja po nivoima; minimalizacija ručnog rada na dokumentaciji; blagovremeno informisanje svih upravlјačkih nivoa u skladu s njihovim potrebama; obrada elementarnih podataka, čime se izbegava mogućnost „friziranog” izveštavanja; trajno čuvanje podataka dokle god su aktuelni i mogućnost ocenjivanja efikasnosti sistema i njegovih elemenata (Andrejić i dr., 2010).
Postoji prilično širok spektar upotrebe kompjutera u logističke svrhe tokom procenjivanja šteta prouzokovanih katastrofama. Upravlјanje rizicima od katastrofa veoma je kompleksno i zahteva korišćenje svih raspoloživih nacionalnih i međunarodnih baza podataka (Drabek, 1991). Osim baza podataka koje se pretežno odnose na sve katastrofe, postoje i baze podataka koje se odnose samo na određene opasnosti. Dakle, donosioci odluka u lokalnim zajednicama i rukovodioci interventno-spasilačkih službi ne mogu efikasno upravlјati rizicima od katastrofa ukoliko ne raspolažu obilјem podataka o različitim dimenzijama opasnosti (Cvetković, 2013a, 2018). Podaci koji su im potrebni potiču iz različitih izvora, od kojih je većina javno dostupna. Nјihov kvalitet i upotreblјivost zavise od organizacija koje ih formiraju. Korisnici takvih podataka moraju najpre znati da oni postoje, a zatim i kako da im pristupe i da ih efikasno upotrebe. Zbog toga, informacije o prostornom riziku zahtevaju organizovanje infrastrukturnih prostornih podataka, koji se posredstvom interneta razmenjuju među donosiocima odluka, različitim tehničkim i naučnim organizacijama, relevantnim za procenu rizika. Infrastruktura takvih podataka predstavlјa okvir za politike, resurse i strukture koje obezbeđuju dostupnost tih prostornih podataka svim donosiocima odluka kada su im potrebni i u obliku u kojem se mogu odmah koristiti (Fischer, 1998; Riley & Meadows, 1997; Stephenson & Anderson, 1997). Važno je istaći da mreže za monitoring, koje se nalaze na zemlјi ili u okeanima, podržavaju mnogobrojni satelitski sistemi koji se koriste za prenos podataka do centralnog dela sistema. Postoje raznovrsni sistemi koji su zasnovani na nadgledanju i koji mogu da mere karakteristike opasnosti na većim područjima, kao što su (morska) površina, temperatura, padavine, nadmorska visina, oblaci, indeksi vegetacije itd. Ukoliko za šira područja ne postoje podaci meteoroloških stanica, procene o padavinama se mogu dobiti korišćenjem snimaka s veštačkih satelita, kao što su „Misija za merenje tropskih padavina” (Tropical Rainfall Measuring Mission – TRMM) i „Multisatelitska analiza padavina” (Multisatellite Precipitation Analysis – TMPA). Navedene procene se koriste za izdavanje upozorenja o klizištima i poplavama i baziraju se na graničnim vrednostima, izvedenim iz ranije objavlјenih odnosa učestalosti, intenziteta i trajanja za različite zemlјe (Hong, Adler, Negri, & Huffman, 2007) (Cvetković, 2018: 25–27).
Da bi se unapredila operativnost donosioca odluka u Evropi prilikom upravlјanja rizikom od elementarnih i drugih nepogoda, dizajniran je i implementiran katalog specifikacija za servisno orijentisanu infrastrukturu prostornih podataka Orchestra (Open Architecture and Spatial Data Infrastructure for Risk Management) (Salamat, Jackson, Gal, & Franz, 2009). U Evropi, program „Globalno nadgledanje životne sredine i bezbednosti” (Global Monitoring for Environment and Security – GMES), inicijativa Evropske komisije i Evropske svemirske agencije (European Space Agency – ESA) aktivno podržavaju upotrebu satelitske tehnologije u upravlјanju u katastrofama, s projektima kao što su Preview (Prevention, Information and Early Warning pre-operational services to support the management of risks), koji ima funkciju podrške u upravlјanju rizicima, zatim projekat LIMES (Land/Sea Integrated Monitoring for European Security), koji podrazumeva integrisano nadgledanje kopna i mora za potrebe bezbednosti, potom GMOSS (Global Monitoring for Security and Stability), kao projekat globalnog nadgledanja kako bi se osigurale bezbednost i stabilnost, zatim SAFER (Services und Applications for Emergency Response), koji obuhvata servise i aplikacije za reagovanje u vanrednim situacijama, i G-MOSAIC (GMES services for Management of Operations, Situation Awareness and Intelligence for regional Crises), pilot projekat u okviru kojeg su razvijeni proizvodi, metodologije i servisi koji obezbeđuju geoprostorne podatke korisne za prevenciju i upravlјanje u regionalnim krizama (GMES, 2010). Takođe, postoji i otvorena platforma, poznata kao GeoNode, koja omogućava kreiranje, razmenu i zajedničko korišćenje geoprostornih podataka s cilјem procene rizika (Clifton, Griffith, & Holland, 2001; Pickle, 2011). Procena rizika na globalnom nivou uglavnom se izrađuje da bi se ustanovili indeksi rizika za određene zemlјe, koji su u vezi s indeksima njihovog društveno-ekonomskog razvoja, kako bi međunarodne organizacije, poput Svetske Banke, Azijske razvojne banke (Nasrabadi, Naji, Mirzabeigi, & Dadbakhs), Svetske zdravstvene organizacije (WHO), Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) i Organizacije Ujedinjenih nacija za polјoprivredu i hranu (FAO), mogle da načine listu prioriteta za podršku tim zemlјama (Cardona, 2005).
Osim pomenutih infrastruktura, postoje i različite aplikacije koje umnogome olakšavaju koordinaciju aktivnosti za ublažavanje posledica katastrofa (Boehm, 1991; Currion, Silva, & Van de Walle, 2007). Na primer, s cilјem spasavanja života kreiran je softver Sahana, koji obezbeđuje rešenja za upravlјanje informacija koje omogućavaju organizacijama i lokalnim zajednicama da se bolјe pripreme i odgovore na katastrofe (Duc, Vu, & Ban, 2014). U pitanju je besplatan i otvoren softver, koji obezbeđuje servise za rešavanje konkretnih problema u upravlјanju u katastrofama. Osmišlјen je u Šri Lanci odmah nakon zemlјotresa i cunamija koji je zadesio obale Indijskog okeana 2004. godine. Program ima veoma raznovrsne mogućnosti: a) upravlјanje organizacijom, objektima, kontaktima i dr.; b) upravlјanje angažovanim osoblјem, volonterima, zalihama itd.; v) vizualizacija aktivnosti u smislu ko, šta i gde radi, uz mogućnost grafičkog prikaza i prikaza na mapi itd. Virtuelni nadzornik katastrofa (Virtual Disaster Viewer) predstavlјa svojevrsnu društvenu mrežu, namenjenu procenama uticaja i šteta katastrofa (Underwood, 2010), koja se tokom zemlјotresa na Haitiju 2010. godine pokazala kao veoma efikasna. Funkcioniše prema principu angažovanja na stotine stručnjaka za zemlјotrese i dalјinsko opažanje, kojima se dodelјuju specifične oblasti kako bi upoređivanjem satelitskih snimaka visoke rezolucije pre i posle katastrofa razmotrili situaciju i dali svoje procene. Takva aplikacija može postati veoma važna softverska podrška donosiocima odluka ubuduće (Cvetković, 2018: 27).
Da bi se analiza rizika unapredila, baze podataka o rizicima treba da sadrže različite informacije za duže periode kako bi se analizirali odnosi intenziteta i učestalosti (Lyon, 1988). Takvi zahtevi uslovlјavaju uzimanje u obzir događaja visoke učestalosti i niske magnitude za procenu rizika, s velikom verovatnoćom pojave, ali i dovolјno događaja niske učestalosti i visoke magnitude kako bi se procenile opasnosti od ekstremnih događaja. Stoga, osim merenja, posmatranja i mapiranja skorijih opasnih događaja, veoma je važno sprovesti i opsežno istraživanje arhive. Tako je, na primer, u Italiji sproveden jedan od najsveobuhvatnijih projekata mapiranja klizišta i poplava – projekat AVI (Guzzetti, Cardinali, & Reichenbach, 1994; Guzzetti, Reichenbach, Cardinali, Galli, & Ardizzone, 2005).
Videti opširnije u knjizi Upravaljanje rizicima u vanrednim situacijama, autora prof. dr Vladimira M. Cvetkovića
