UVODNA RAZMATRANJA O STUDIJAMA SLUČAJA
Poštovaoci studija katastrofa, pred vama se nalazi bogata riznica podataka nastala analiziranjem pojedinosti mnogobrojnih svetskih, regionalnih i nacionalnih katastrofa, uključujući vanredne situacije, krize i druge vanredne događaje. Ova impresivna zbirka podataka razvrstana je na dve velike celine: prva celina obuhvata svetski i regionalni nivo studija slučaja katastrofa, dok druga celina fokusira nacionalni nivo studija slučaja katastrofa, s posebnim osvrtom na katastrofe koje su zadesile Srbiju.
Svaka pojedinačna studija slučaja u ovoj riznici sadrži pažljivo izrađen naslov i detaljan opis različitih aspekata katastrofe. Ovi aspekti obuhvataju istorijske karakteristike, uzroke, posledice i osnovne činjenice o upravljanju u takvim katastrofama. Nadamo se da će vam prikazani sadržaj studija slučaja pomoći u boljem razumevanju etioloških i fenomenoloških dimenzija katastrofa širom sveta, regiona i Srbije.
Važno je napomenuti da u izradi ovih studija slučaja učestvovalo je veći broj stručnjaka i saradnika, koji su doprineli kvalitetu i obimu ove zbirke podataka. S ovom prilikom im se iskreno zahvaljujemo na njihovoj izvanrednoj saradnji i angažovanju.
Pored toga, želimo da istaknemo otvorenost ove riznice podataka i pozivamo sve zainteresovane da nam dostave svoje studije slučaja, koje ćemo rado uključiti u ovu dragocenu bazu. Vaš doprinos će dodatno obogatiti našu kolekciju i doprineti boljem razumevanju i pristupu upravljanju katastrofama. Hvala vam što ste deo ove važne inicijative.
Možete očekivati da ćete pronaći širok spektar različitih događaja koji su oblikovali istoriju i uticali na živote ljudi širom sveta. Ova riznica obuhvata prirodne katastrofe, kao što su zemljotresi, poplave, uragani i požari, ali takođe i tehnološke katastrofe, industrijske nesreće, pandemije i mnoge druge vanredne situacije.
U sklopu svake studije slučaja, detaljno su analizirane istorijske okolnosti koje su dovele do katastrofe, identifikovani uzroci i faktori koji su doprineli katastrofi, kao i teške posledice koje su se odražavale na zajednice, ekonomiju i životnu sredinu. Takođe, istražene su strategije upravljanja katastrofama, uključujući preventivne mere, pripremu i reagovanje u vanrednim situacijama, što čini ovu riznicu vrednim resursom za oblasti kao što su javna bezbednost, urbanizam i inženjering.
Posebno smo ponosni na bogatstvo studija slučaja iz Srbije, koja je prošla kroz različite izazove tokom svoje istorije. Ovi dokumenti pružaju dubok uvid u specifične katastrofe koje su uticale na zemlju, omogućavajući bolje razumevanje i pripremu za buduće potencijalne rizike.
Ova riznica podataka je dinamičan projekt koji se neprestano nadograđuje, jer se nove studije slučaja dodaju kako bi se oslikale aktuelne katastrofe i krize širom sveta. Takođe, podstičemo stručnjake, istraživače i organizacije da se aktivno uključe i doprinesu svojim saznanjima kako bi zajedno unapredili globalno razumevanje katastrofa i poboljšali pripremu za buduće izazove.
Uvereni smo da će vam ova riznica podataka poslužiti kao dragocen resurs za edukaciju, istraživanje i unapređenje strategija upravljanja katastrofama, te da će doprineti stvaranju otpornijih i sigurnijih zajednica širom sveta.
SVETSKI I REGIONALNI NIVO STUDIJA SLUČAJA KATASTROFA
ERUPCIJA VULKANA VEZUV POMPEJA
Nakon kolonizacije od strane Rimljana 80. godine p.n.e, Pompeja biva razorena i potpuno uništena 24. avgusta 79. godine p.n.e. Njeno ponovno radjanje dogadja se u 18. veku kada su otpočela arheološka istraživanja na ovom području, što je Evropljane dovelo do kulturološkog šoka. Stanovnici Pompeje su živeli u uverenju da je Vezuv zagašen vulkan, i ako je on povremeno davao znake aktivnosti, kao što su blagi potresi tla i izlazak gasova. Takodje, jedan od velikih znakova upozorenja da će do erupcije doći, bilo je isušivanje izvorskih voda i bunara, medjutim ni ovo nije nateralo meštane da napuste grad. Jedan od svedoka ovog dogadjaja, Plinije Mladji, zabeležio je da se iz Vezuva u nebo vinuo visok plamen, posle crni i veliki oblak dima, koji je, kako on navodi, pretvorio dan u noć. Na Pompeju je padalo veliko kamenje koje je rušilo zgrade, a smatra se da su stanovništvo ugušili otrovni pregrejani gasovi koji su dolazili sa erupcijom. Na osnovu današnjih istraživanja, cifra stradalih u ovom nesrećnom slučaju bi iznosila 10.000 žrtava, dok je ukupan broj stanovnika grada bio 20.000. Erupcija je trajala 3 dana, a grad je bio prekriven pepelom u visini od 6 metara. Naveden dogadjaj je takodje bio praćen zemljotresom, koji je izazvao cunami pa se smatra da su žrtve nastajale i od utapanja. Zbog prebrzog odvijanja procesa erupcije, meštani koji su se nalazili u samom podnožju vulkana, nisu imali mnogo vremena za spasavanje. Stanovnici bliži obali su hrlili ka čamcima da se putem vode evakuišu iz grada, ali mali broj njih je uspeo da se spasi zbog nemirnog mora.
Bombaški napad u Ankari (2016)
Bombaški napad u Ankari 2016. dogodio se 17. Februara 2016. u Ankari, glavnom gradu Turske, kada je u 18.31 sati prema lokalnom vremenu (UTC+2) eksplodirao auto 27-godišnjeg turskog državljanina, Abdulbaka Sonmeza, koji je izvršio bombaški napad na turski vojni konvoj. Abdulak Sonmez pripadao je kurdskoj nacionalistickoj grupi“Sokolovi slobode Kurdistana“, koja je i preuzela odgovornost za napad. U napadu je ubijeno 29 ljudi, a 61 osoba je ranjena, a prema navodima lokalne televizije NTV, eksplozija je odjeknula u trenucima najveće prometne gužve. Nakon eksplozije buknuo je požar koji se proširio na nekoliko obližnjih vozila, a celi napad dogodio se nedaleko od nekoliko ministarstava, zgrade parlamenta i kancelarije predsednika vlade. Zbog ovog incidenta turski premijer Ahmet Davutoglu odložio je planirani put u Brisel. Davutoglu je trebalo da krene za Brisel kasnije danas da sa evropskim zvaničnicima razgovara o migrantskoj krizi. Umesto na put, otišao je na sastanak s predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom i drugim zvaničnicima o bezbednosti. Turski predsjednik Recep Tayyip Erdogan obećao je odmazdu zbog napada, javlja AFP. Kazao je kako su odlučniji nego ikad iskoristiti svoje pravo na samoodbranu. Rekao je i kako ovi napadi jačaju njihovu odlučnost da odgovore istom merom na napade koje se odvijaju unutar i izvan njihovih granica.
Epidemija ebole u Zapadnoj Africi
Epidemija ebole se događala 2014. godine u tri zapadnoafričke države, u Gvineji, Sijera Leoneu i Liberiji, a jedan slučaj je prenešen i u Nigeriju. Ebola je teško oboljenje ljudi koje se često završi smrtnim slučajem.Javlja se uglavnom u zabačenim selima Centralne i Zapadne Afrike, blizu tropskih kišnih šuma. Virus se prenosi na čoveka sa divljih životinja, a u humanoj populaciji prenosi se u direktnom kontaktu sa krvlju, sekretima i drugim telesnim tečnostima obolelih/umrlih osoba. Smatra se da su leteće lisice (slepi miševi koji se hrane voćem) prirodni rezervoar zaraze. Pacijenti sa teškom kliničkom slikom zahtevaju intenzivnu suportivnu terapiju. Gvineja i Liberija nisu imali gotovo nikakvog iskusta u borbi protiv ebole.U tim zemljma nedostaje doktora i drugog medicinskog osoblja. Međunarodne humanitarne organizacije su delovale danonoćno kako bi sprečile dalje širenje epidemije, i one su bile ključne za suzbijanje virusa, jer ove zemlje imaju jako malo novčanih sredstava. U toku 2017. godine razvijena je i vakcina sa kojom se države bore protiv ovog virusa, ali on je uporan i slučajeve zaraženih ebolom imamo i u 2021. godini, što nam pokazuje da mere prevencije nisu uspele da upotpunosti iskorene ovaj virus. U ovom talasu je bilo zarazeno 8400, a umrlo je 4030 osoba, što nam pokazuje da je stopa smrtnosti visoka, a lokalne vlasti se i danas suočavaju sa ljudima koji odbijaju da se vakcinišu.
Eksplozija u Halifaksu
Eksplozija u Halifaksu bila je katastrofalna pomorska nesreća, koja se dogodila 6.decembra 1917. godine, ujutru u luci kanadskog grada Halifak. Ova nesreća smatra se jednom od najvećih veštačkih eksplozija u istoriji. Norveški parodbrod Imo i francuski teretni brod Mont-Blanc sudarili su se u tesnom prolazu Narovs. Istovremeno je na Mont-Blancu izbio požar i zapalio teret, što je izazvalo džinovsku eksploziju. U ovoj eksploziji je oslobođeno 2,9 kilotona TNT-a (12 000 gigadžula) energije. Više od 1600 ljudi umro je trenutno, a više od 9000 je ranjeno, od čega je više od 300 kasnije podleglo povredama. Sve zgrade u radijusu od 2,6 kilometara od mesta ekspolzije, ukupno preko 12 000 zgrada, srušene su ili teško oštećene. Čak i pre eksplozije, vatrogasci su se uputili da ugase vatru na Mont-Blanucu.Vatrogasne ekipe su krenule iz svih delova Halifaksa, a do kraja dana su im se pridružile i spasilačke jedinice iz mesta udeljenih čak i preko 200km. Krstarice Kraljevske mornarice poslale su nekoliko organizovanih spasilačkih timova sa čamcima za spasavanje i lekarima koji su primali povređene. Patrolni brod američke obalske straže Moril je takođe poslao spasilački tim. Akciju spasavanja sprovodili su preživeli stanovnici i radnic, policajci, vatrogasci i vojnici. Sve gradske i dve vojne bolnice pružile su prvu i medicinsku pomoć povređenima, samo je nova bolnica Camp Hill primila preko 1.400 ljudi. Uniformisani policajci su evakuisali pogođeno područje. Osnovan je odbor koji je organizova medicinsku pomoć za Halifaks, obezbedio prevoz, hranu i slonište i pokrio medicinske i pogrebne troškove žrtava. Nekoliko dana nakon eksplozije započeto je čišćenje olupina, popravka zgrada i izgradnja privremenih prebivališta za ljude koji su ostali bez kuća. Komisija za obnovu izgradila je 832 nova stana, koje su kasnije opremile dobrotvorne fondacije. Vladina železnička služba osnovala je posbenu jedinicu za čišćenje i popravku železničkih stanica, kao i za obnavljanje teretnih stubova i brodogradilišta. Većina pristaništa počela je da radi krajem decembra, a u januaru su bile završene sve popravke. Takođe je i železnički saobraćaj počeo da funkcioniše nakon obnove oštećenih šina i stanica. Izrađen je nov urbanistički plan grada na osnovu koga su igrađene zgrde, kuće i drugi objekti. Prvi doseljenici doselili su se u martu 1919. godine. Halifaks eksplozija bila je jedna od većih nesreća, koja je imala za posledicu velikog broja ljudi, rušenje i ostećenje kuća, zgrada, kritične infrastrukture, uništenje industrije, takodje je izazvala udarni talas. Zahvaljujući hitnim telegrafskim porukama iz šelezničkih stanica brzo su bile aktivirane sve službe spasavanja. Uz pomoć velikog broja organizovanih timova iz drugih gradova posledice su relativno brzo otklonjene i svi sistemi su počeli da funkcionišu. Sam proces oporavka iskorišćen je za modernizaciju grada i renoviranje.
Uragan Agnes (1972)
Agnes je bio prvi uragan i prva tropska oluja koja je 1972. godine pogodila Sjedinjene Američke Države. Uragan Agnes je bio najskuplji uragan koji je pogodio Sjedinjene Američke države u to vreme, nanevši štetu procenjenu na 2,1 milijardi dolara. Broj žrtava uragana bio je 128. Efekti Agnesa bili su široko rasprostranjeni, od Kariba do Kanade, sa većim delom istočne obale Sjedinjenih Država. Šteta je bila najteža u Pensilvaniji, gde je Agnes bio najvlažniji tropski ciklon u državi. Agnes se razvio kao tropska depresija 14. juna usled interakcije polarnog fronta i gornjeg korita preko poluostrva Jukatan. Oluja se pojavila u zapadnom Karipskom moru 15. juna, a sutradan je ojačala u tropsku oluju Agnes. Nakon toga Agnes se polako zavila prema severu i prošla zapadno od Kube. Početkom 18. juna oluja se pojačala dovoljno da bi se nadogradila na uragan Agnes. Agnes je brzo oslabila i postala samo tropska depresija ali je 21. juna ponovo ojačala u tropsku oluju kao rezultat baroklinske nestabilnosti. Baroklinska nestabilnost- u atmosferi je to dominantan mehanizam koji oblikuje ciklone i anticiklone; u okeanu stvara polje mezorazmera vrtloga koji igraju različite uloge u okeanskoj dinamici. U toku 17. juna, Nacionalna meteorološka služba izdala je upozorenje na oluju i uragansku stražu za Floridske moreuze. Upozorenja na oluju proširena su i na ostala područja; 18. juna upozorenje na uragan stupilo je na snagu od St. Marks do Paname. Upozorenja na oluju koja su bila na snazi prekinuta su 19. juna, a istog dana prekinuta su sva upozorenja na oluju duž zapadne obale Floride. U SAD Agnes je pogodila 15 država i područje glavnog grada Vašingtona. Agnes je uništila gotovo 110.000 kuća, od kojih je 3.351 potpuno uništeno. Poljoprivreda i mala preduzeća takođe su pretrpeli velike gubitke. Od 128 smrtnih slučajeva koje je prouzrokovala Agnes, 119 se dogodilo u SAD. U Floridi, zbog kombinacije visokih plima i oseka, kiša i vetrova, uništeno je 96 stanova, dok je oko 1.802 pretrpelo veliku štetu. Oko 988 malih preduzeća je uništeno ili pretrpelo veliku štetu. Na Floridi je zabeleženo 9 smrtnih slučajeva. U Pensilvaniji. više od 100.000 ljudi bilo je primorano da napusti svoje domove zbog poplava. Uništeno je više od 68.000 domova i 3.000 preduzeća, najmanje 220.000 ljudi ostalo je bez domova
Šteta i broj poginulih bili su najveći u Pensilvaniji, sa 50 smrtnih slučajeva i 2,3 milijarde gubitaka samo u toj državi. U gradu Panama na Floridi evakuisano je preko 25.000 turista, kao rezultat toga grad je izgubio milione dolara od turizma što je navelo zvaničnike grada Panama da podnesu tužbu protiv Nacionalne meteorološke službe. Verovali su da su Nacionalna meteorološka služba i drugi mediji davali „preterane i pogrešne“ prognoze i izveštaje o oluji. Nikon je takože proglasio države Floridu. Virdžiniju, Merilend, Pensilvaniju i Njujork područjima katastrofe.
INDUSTRIJSKA KATASTROFA U SEVESU (1976)
Seveso predstavlјa italijanski gradić dvadesetak kilometara od Milana. Nalazi se u okrugu Monca i Brijanca. Godine 1976. u Sevesu se dogodila industrijska katastrofa koja je zahvatila veliku površinu. U toku 10. jula 1976. godine iz hemijskog postrojenja ICMESA za proizvodnju herbicida i pesticida u atmosferu je oslobođen gust oblak pare koji je sadržavao oko 2 kg TCDD-a. Nošen vetrom dioksin se proširio po celom područuju da bi potom kišom bilo onešićeno oko 1800 hektara površine. Oblak koji se tog 10. jula pojavio sadržao je 2,3,7,8-tetraklorodibenzo-p-dioksin, poznat u kraćoj varijanti jednostavno kao dioksin. Zbog posledice trovanja lečeno je više od 2000 lјudi, a u tom području je znatno porastao i broj spontanih pobačaja u mesecima nakon katastrofe. Najčešće posledice kod lјudi bile su u vidu osipa i plikova, glavobolјa i mučnine. Prvo su počele umirati kokoši, potom mačke i kunići, a nakon toga i ovce. One su se u rekordnom roku pretvarale u kost i kožu da bi na kraju skončale u mukama. Više od 80 000 životinja usmrćeno je zbog sprečavanja mogućih štetnih uticaja na lјude. Da bi se širenje kontaminacije zaustavilo, armija veterinara u protektivnim odelima uništila je preživele životinje u pogođenim delovima. Usledilo je uništavanje kukuruznih polјa i povrtarskih bašti. Što se tiče lјudi, bili su evakuisani iz zabranjenih, kontaminiranih prostora. Ispod zemlјe na tom području zakopane su dve velike betonske kade sa kontaminiranom zemlјom, zagađenim demontiranim delovima i građevinski materijal srušenih kuća iz zagađene zone. Seveso danas predstavlјa mesto kao i svako drugo. Nekada zagađeno područje danas je izletište sa livadama i parkovima.
Incident na ostrvu Tri Milјe (1979)
Ostrvo Tri Milјe je ostrvo na reci Saskvehana u Pensilvaniji i ime nuklearne elektrane. Naziv reaktora se ne odnosi na površinu ostrva na kome se nalazi, već na činjenicu da je 3 milјe udalјen od grada Midltaun. Incident se dogodio 28. marta 1979. godine oko 4 sata ujutru kada se jezgro reaktora delimično otopilo. Elektrana se sastojala od dva reaktora tipa PWR (TMI-1 i TMI-2). Kvar je nastao usled mehaničkih i električnih problema što je dovelo do toga da generator pare prestane da hladi vodu primarnog prstena. U ovom slučaju elektrana ima rezervne sisteme hlađenja zone, što znači da ovo iznenadno isklјučenje pumpi ne bi trebalo da ima nikakve posledice na nuklearnu bezbednost i samu elektranu. Dve sekunde nakon što je generator pare prestao da hladi vodu zaustavili su se parna turbina i generator električne energije, a šipke za regulaciju su se spustile u aktivnu zonu reaktora. Tada se sva para iz generatora pare odvodi na kondenzator a ne na turbinu. Pritisak i toplota su nastavili da se povećavaju u primarnom prstenu reaktora. Kada su se šipke za regulaciju spustile došlo je do prestanka rada reaktora. Temperatura i pritisak su dostigli visoke vrednosti u reaktoru zbog čega je voda postepeno premeštana u kompenzator zapremine, koji se nalazi odmah iznad reaktora. Uloga kompenzatora je da snizi pritisak i temperaturu u reaktoru. Kada se pritisak izjednači ventil na kompenzatoru bi trebao automatski da se zatvori. Nakon 12 sekundi pritisak u reaktoru je počeo da opada, ali sigurnosni ventil se nije zatvorio. Tada je voda, koja se automatski pretvarala u paru, počela neograničeno da teče iz reaktora u kompenzator zapremine. 2 minuta kasnije upalio se sistem automatskog hlađenja u slučaju havarije kako bi kompenzovao otok vode iz primarnog prstena elektrane. Voda u reaktoru je provrila, povećao se njen nivo u središtu reaktora čak do sigurnosnog ventila. Operatori reaktora nisu znali da je sigurnosni ventil ostao otvoren, zbog čega su povećanu količinu vode posmatrali kao uzrok automatskog hlađenja i ugasili pumpu za vodu. Oko 8 minuta kasnije operatori su shvatili da im je zatvoren jedan sigurnosni ventil, koji je trebao da pusti pomoćni sistem hlađenja još na početku celog procesa, odmah nakon što je pumpa koja je hladila sekundarni prsten prestala sa radom. Kada su uspeli da otvore taj ventil, hladna voda je odjednom naletela na vruće i isušene šipke generatora pare što je dovelo do njihovog pucanja i uzrokovalo propuštanje vode sa primarne na sekundarnu stranu. Posle 10 minuta voda je još uvek isticala i klјučala u reaktoru, a pritisak se smanjivao zbog čega su operatori mislili da vode ima dovolјno i da je para samo u gornjem delu reaktora. Nakon nekog vremena, kompenzator zapremine se napunio vodom i parom, što je dovelo do pucanja membrane. Preko te membrane se para prenela u specijalan kontejment u kome se nalazi ceo primarni prsten elektrane. 2 sata kasnije povećala se radioaktivnost vode u primarnom prstenu. Posle 2 sata i 15 minuta izmerena je i radioaktivnost oko elektrane. Isparavanjem velike količine vode koja je trebala da hladi reaktor otkrivene su gorivne šipke. Bez dovolјnog hlađenja, pri visokoj temperaturi od oko 1000 celzijusa, došlo je do topllјenja gorivnih šipki. 2 sata i 22 minuta od početka katastrofe operateri su zaustavili otok vode iz primarnog prstena elektrane. To je dovelo do pogoršanja hlađenja aktivne zone reaktora, tj. njegovog središta. Nakon 3 sata i 20 minuta ubacivana je nova, hladna voda, tako da više nije dolazilo do pregrevanja aktivne zone reaktora. Prilikom ove katastrofe nije došlo do ozračivanja operatora. Ceo incident na međunarodnoj skali za nuklearne događaje ocenjen je ocenom 5 od 7. Imao je velike posledice na sam reaktor i elektranu, iako je do životne okoline pušteno minimalno radioaktivnih materija.
NACIONALNI NIVO STUDIJA SLUČAJA KATASTROFA U SRBIJI
Poštovaoci studija katastrofa, pred vama se nalazi bogata riznica podataka nastala analiziranjem pojedinosti mnogobrojnih svetskih, regionalnih i nacionalnih katastrofa (uključujući vanredne situacije, krize i druge vanredne događaje). Razvrstana je na dve velike celine: prva celina – svetski i regionalni nivo studija slučaja katastrofa i druga celina – nacionalni nivo studija slučaja od katastrofa – Srbija. Svaka studija slučaja sadrži svoj naslov i opis različitih aspekata takvog događaja: istorijske karakteristike, uzroke, posledice i osnovne činjenice o upravljanju u takvoj katastrofi.
Epidemija tifusa u Srbiji(1914-1915)
Epidemija je bila jedna od najtežih na ovom prostoru, izazvana trima vrstama tifusa — trbušnim tifusom, povratnim tifusom i pegavim tifusom, koji su istovremeno javili, kao prateća pojava rata. Ove pošasti javile su se kao posledica loših društvenih i ekonomskih prilika i vanrednog stanja, izazvanog ratnim uslovima u kojima se Srbija našla u prvim godinama Velikog rata. Na pojavu epidemije, pored ratnih dejstava, neprestane migracije stanovništva i loših higijenskih i ekonomskih prilika u zemlji, uticao je i veliki broj zaraženih Austrijskih vojnika, među kojima se bolest prvo i pojavila. Međutim kao osnovni razlog istoričari srpske medicine navode i lošu organizaciju vojnog i civilnog saniteta, s kraja 1914. godine, u Srbiji, koja je upravo izašla iz balkanskih ratova, sa premalo lekara, i nepoznavanjem epidemiologije ove zarazne bolesti. Obučenost bolničara za ratne uslove nije bila zadovoljavajuća, a bilo ih je i jako malo. Oprema i sredstva namenjena prvoj pomoći, opšte medicinskom i hirurškom radu na bojištu, po oceni srpskih i stranih hirurga, bila je zadovoljavajuća. Iako sa znatnim iskustvima u zbrinjavanju ranjenika, stečenim u prethodna dva Balkanska rata, srpski sanitet od početka suočen sa nedostatkom lekara, hirurga, epidemiologa i sanitetskog materijala, jedva je uspevao da odgoovori svim potrebama. Zbog činjenice da je veliki broj umrlih nije evidentiran, zbog narušenog zdravstvenog sistema, kao i činjenice da je jedan broj bolesnika umirao u svojim kućama sa nejasnom dijagnozom, tačan broj umrlih u ovoj epidemiji verovatno neće biti nikada ustanovljen. Međutim prema podacima iz radova pukovnika dr Vilijama Hantera, obolelo je od pegavca 500.000 ljudi, a umrlo od 135.000 do 150.000. Kada je postalo jasno da pegavi tifus ugrožava celu Kraljevinu Srbiju, srpska vlada se u februaru 1915. godine obratila za pomoć saveznicima, pre svih Francuskoj i Engleskoj. Mere prevencije: dezinfekcija i dezinsekcija odela, rublja i posteljine obolelih; ograničeno i strogo kontrolisano kretanje vojske i stanovništva, posebno železnicom; privremeno obustavljanje celokupnog železničkog saobraćaja i osnivanje karantinskih i dezinfekcionih stanica na železnici; Zabrana poseta bolesnicima u bolnicama. Već krajem marta 1915. godine došlo je do blagog pada broja obolelih, a sredinom juna 1915. godine epidemija pegavog tifusa u Srbiji je okončana.
Poplave dunava (1965)
Zbog zasićenosti zemljišta, obilnih padavina ili probijanja nasipa dolazi do izlivanja reka iz svojih korita. Dunav je reka koja je opevana u mnogim pesmama, koja spaja mnoge države, narode, koja izvire u Nemačkoj, a uliva se u Crno more ume da pokaže svoje “zube”, da pokaže koliko je moćna i da izlivanjem iz svog korita nanese štetu ogromnih razmera. U 20. veku u Srbiji najveća poplava se dogodila 1965. godine koja je bila izazvana intezivnim kišama uz dodatno otapanje snega u slivovima pritoka Dunava na teritoriji drugih država i na našoj teritoriji. Kako bi se zaštitili od Dunava, ljudi su kopali kanale u koje su ispuštali “višak” vode. Sama zaštita je podrazumevala i odvodnjavanje suvišnih voda sa područja i odbranu od poplava, da bi se omogućilo naseljavanje nepovoljnih močvarnih terena. Tako se u 19. veku u Bačkoj sprovode promeri i uređenje katastra zemljišta, koji je služio za hidrotehničke radove. Vršilo se i prikuplujanje voda koje je bilo organizovano lokalno, obuhvatalo je manja područja, koja međusobno nisu bila povezana. Radovi su se nastavili i u 20. veku kada su se gradili i nasipi pored Dunava i drugi regulacioni radovi kako bi se uredio pojas koji je do tada plavio zemljišta. Jedno od manjih naselja u opštini Bač, koje se nalazi samo 3km udaljeno od Dunava, od 1909. godine do 1912. godine izgradilo glavnu pumpu Vodne zadruge, sa dva dizel motora od 300 konjskih snaga čija je snaga bila 2*2,5 m3/sec i u tom trenutku jeste bila najveća na Balkanu. Takođe, u tom istom periodu na deonici Bogojevo- Plavna podignut je i priobalni nasip. U nizu poplava koje su se dešavale, najveći vodostaj Dunava bio je 1965. godine kada je zabeležen kod Bogojeva od 817 cm, a kod Iloka 747cm. Vodostaji vode Dunava su se pojavljivali u četiri talasa. I talas- krajem marta meseca kada se uvodi stanje redovne odbrane od poplava na gornjem delu Dunava. II talas – Nakon što je maksimala ovog talasa prošla, prvih dana aprila meseca, kod Bezdana, Dunav dostiže visinu pri kojoj se uvodi stanje vanredne odbrane od poplava, međutim dolazi do opadanja vodostaja. Krajem aprila iste godine, vodostaj počinje da raste i prvih dana maja meseca vodostaj dostiže nivo prvog talasa III talas – Polovinom maja meseca dolazi do ponovnog proglašenja vanrednog stanja odbrane nizvodno od ušća reke Drave, a 20. maja na kompletnom potezu Dunava, nizvodno od ušća reke Drave. Krajem meseca ovaj talas kulminira gde se visina vode u Bezdanu, Apatinu i Novom Sadu približava tački maksimuma, dok je u Bačkoj Palancin maksimum postignut, a u Vukovaru premašen. Nakon toga dolazi do opadanja vodostaja, pa se činilo da neće doći do poplave ogromnih razmera, međutim tada je naišao IV talas koji je bio najduži i najveći što se tiče vodostaja Dunava. Vrhunac postiže krajem juna meseca, kada je zabeležena do tada najveća visina vodostaja, ne samo u našoj zemlji već i u Mađarskoj. Nizvodno od Bogojeva, dolazi do probijanja nasipa kod Kamarišta, gde se branjeno zemljište našlo ispod četiri metra vodenog stuba. Štete koje su načinjene bile su ogromnih razmera, i po proceni direktne štete su oko 80%, a ostalo su indirektne posledice katastrofa. Štetu su pretrpeli vlasnici privatnih parcela, poljoprivredna dobra, sistemi za odvodnjavanje, kanalska mreža. Bilo je poplavljeno oko 22 500 hektara obradivog zemljišta. Poplavljeni su bili i objekti za staju stoke(6850) i smeštaj svinja kao i prostori za smeštaj poljoprivrednih mašina(1500), kao i 1416 vagona reproduktivnog materijala, 50 vagona veštačkog đubriva i 810 vagona stočne hrane. Industrijski pogoni i brodogradilišta su pretrpeli štetu na opremi, građevinama, transportnim sredstvima i materijalu. U borbi protiv ove katastrofe koju im je Dunav priredio borili su se stanovnici opština koji su bili organizovani po radnim organizacijama u kojima su bili zaposleni, ali se našao i veliki broj dobrovoljaca, kao i stručnjaka. U opštini Bač u odbrani od poplave na tom potezu učestovalo je 23 000 civila, 4 100 vojnika, 208 teških mašina, a odbrana je trajala 128 dana, gde je od tog broja 59 dana bila vanredna odbrana sa 50 kišnih dana, koji su otežavali do tada već tešku borbu. Iste te godine I Novi Sad je se našao na meti Dunava, ali se zahvljujući nasipima uzvodno od Novog Sada izbegla poplava grada. Odbrana je trajala 127 dana, od kojih su čak 6 bila vanredna. Tada je zabeležen maksimalni protok vode u hidrološkoj stanici u Novom Sadu koji je iznosio 8360 m3/sec, a uzvodno od Bogojeva na 113km udaljenosti protok je iznosio 9290 m3/sec. U periodu od 10. do 25. juna iste godine Dunav je na pet mesta probio nasipe na levoj obali, a svi oni su se desili na oko 100km uzvodno od Novog Sada. 16. jun je procenjeno da je se izlilo oko 550 miliona m3 i poplavilo površine oko 17400 hektara. Baš ta kobna 1965. godina pokazala je da postoji potreba da se uspostavi efikasan sistem odbrane od poplava. Ono što je najviše ukazivalo da to treba da se učini jeste da je 40 od 44 opštine u Pokrajni imale štete od poplava, da su razne organizacije pretrpele 70% celokupne štete. 1967. godine SAP shvata ozbiljnost problema odbrane od poplava pa usvaja program za rekonstrukciju sistema za odbranu od poplava, čija je suma iznosila 1070 miliona dinara da bi se ojačali svi nasipi. U periodu od 1965. do 1974. godine pored radova na sanaciji dunavske odbrambene linije dovršilo je se i osiguravanje odbrambene linije na deonici uz Dunav u dužini od 135,5 km i to na sledećim lokacijama: Državna granica Bezdan 7,8km, Apatin 8,1km, Bogojevo- Plavna 43,km, Mladenovo- Bačka Palanka 16,7km, Čelarevo- Begej 9,8km, Begeč- Novi Sad 13km, Novi Sad- Kovilj 17km, Gardinovci- Titel 1,4km.
VULKANSKA ERUPCIJA NA MARTINIKU
Na Martiniku, na ostrvu na Antilima u Karipskom moru, osmog maja 1902. godine dogodila se najgora vulkanska katastrofa prošlog veka. Erupcija je uništila grad od 30000 stanovnika, Sen Pjer. Pre 1902. godine Sen Pjer je važio za „Pariz na Karibima“. Bio je prestonica kulture i zabave u francuskom kolonijalnom carstvu na zapadnoj hemisferi. Grad je ležao u senci masivnog vulkana što je predstavljalo problem. Uzrok događaja bila je masa magme koja se učvrstila blizu vrha vulkana, sprečavajući vertikalni izlazak materijala kada su unutršnji pritisci dostigli tačku erupcije, prisiljavajući tako horizontalni izliv vruće lave i gasova. Ljudi su bili preplavljeni masom usijanog materijala koji je za manje od minut progutao čitav grad. Danima je visok vulkan ispuštao dim i otrovne gasove, ali domaćim stanovnicima je to bila relativno česta pojava kod aktivnog vulkana. Niko se nije brinuo sve dok sloj pepela nije prekrio celi grad. Postalo je jasno da će Mon Pele uskoro ekspolidirati. Počela je panika u gradu, neki su trčali ili na magarcima odlazili iz grada. Gradski službenici uveravali su kako je bezbedno da ostanu u gradu. Zatim je usledio… Užas! U manje od 60 sekundi, oblak u vidu pečurke sa svojih 1093 stepena Celzijusa s lica Zemlje izbrisao je grad Sen Pjer. Erupcija nije došla baš potpuno nenajavljeno. Bilo je dosta upozorenja na nadolzeću erupciju. Danima su se odvijali nizovi manjih eksplozija, brojni drhtaji i pljuskovi pepela koji su otežavali disanje. Par dana nakon erupcije na ostrvu su se pojavili pljačkaši, a prvih meseci obilazili turisti. Više od godinu dana kasnije, Martinik je postao turističko mesto. Kroz luku glavnog grada svakodnevno prođe nekoliko velikih kruzera sa oko 3000 putnika, pa su ulice preplavljene turistima.
ZEMLJOTRES U ZAPADNOJ SUMATRI(2009)
Sve je počelo 30.09.2009. u 17:16 kada je snažni zemljotres, jačine 7,6 stepeni po Rihterovoj skali pogodio zapadnu obalu Sumatre(Indonezija). Zemljotres je trajao oko pola minuta I sa sobom ostavio trajne posledice. Epicentar je bio 45 km severozapadno od lučkog grada Padang. Drugi zemljotres jačine 6,2 dogodio se 22 minuta kasnije, dok je treći zemljotres jačine 6,8 pogodio kopneno područje 225 km jugoistočno od Padanga rano sledećeg jutra. U okrugu Pariaman tri sela i većina njihovog stanovništa su bili zatrpani od novonastalog klizišta, a prema pokrajinskim vlastima u prvim objavljenim dokumentima zvanični broj žrtava je 739, sa još 296 nestalih i pretpostavljeno mrtvih osoba. Među teže pogođenim ustanovama našle su se škole, bolnice i javna infrastruktura dok je 250000 domaćinstava bilo uništeno. Brz odgovor na novonastalu katastrofu ogledao se u tome da su vladine organizacije namestile šatore za identifikovane i nađene žrtve kao i da su poslati medicinski timovi da zbrinu povređene. Angažovani su i specijalni timovi I timovi iz okolnih sela (Džakarta, itd.) a uz to nabavljena je i dodatna oprema za pomoć u potrazi pretpostavljeno preživelih, a zatrpanih žrtava zemljotresa. Posledice su bile enormne, od toga da je struja bila onemogućena, komunikacija otežana a skoro svi putevi blokirani. Vlada i vladine organizacije su se primarno fokusirale na prevenciju tetanusa od eventualno kontaminirane sanacije i pre svega na psihosocijalnu potporu žrtvama, najviše ženama sa decom, starijim i osobama sa invaliditetom. Ideja razvijenosti kapaciteta lokalne samouprave i odgovora u vidu informativne podrške; sistema za pomoć I oporavak; tehničke pomoći I podrške u planiranju i koordinaciji za rani oporavak -Za cilj imaju sprovođenju plana za brz oporavak, podršku hitnom obnavljanju kritičnih životnih linija I ustanova I komunalnih usluga.
PUCNJAVE U ĐŽAMIJI I ISLAMSKOM CENTRU U KRAJSTČERČU
Teroristički napad u Krajstčerču, Novom Zelandu, odigrao se 15. 3. 2019. godine, gde su mete dve uzastopne masovne pucnjave bile džamija El Nur i Islamski centar Linvud. Kao uzrok napada navodi se porast rasizma, islamofobije i ekstremizma krajnje desnice na globalnom nivou. Smatra se da je Novi Zeland ciljan jer važi za jednu od najbezbednijih zemalja sveta. U pucnjavi je stradalo pedesetoro ljudi, dok je povređenih još četrdeset i osam. Za napad na džamiju i islamski centar osuđen je Brenton Tarant, poreklom iz Australije. Stupao je u kontakt sa organizacijama krajnje desnice i izražavao rasističke i nasilne tendencije. Napisao je manifest od 74 stranice („Velika zamena“), u kome osim pregleda planiranog napada, izlaže različite antimuslimanske i antiimigranstke ideje, teme povezane sa nacionalnim socijalizom i belačkom suprematijom. Prema manifestu, napad u Krajstčerču je planirao dve godine, a tri meseca pre samog događaja je odabrao mete. Napadi su počeli u 13:40 u džamiji El Nur u kojoj se nalazilo 300-500 vernika koji su prisustvovali molitvi. Napadač je uživo emitovao 17 minuta svog napada na platformi Facebook Live. Napad je počeo kada je teško naoružani napadač upao u džamiju gde je nekoliko minuta pucao u vernike. Nakon ukupno 6 minuta provedenih u džamiji, napadač je napustio objekat i odvezao se Bejli avenijom. Druga meta pucnjave je bio islamski centar Linvud, koji se nalazi na 5 km od džamije El Nur. Napad je počeo oko 13:55, a završen je nakon što se jedan od vernika domogao oružja i počeo da puca na napadača, koji je zatim pobegao. Nakon policijske potere, napadač je uhvaćen u Brogam stritu. Prve jedinice policije Novog Zelanda pristigle su u džamiju El Nur u 13:47, šest minuta nakon što im je upućen prvi poziv uz pripadnike odeljenja AOS I jedinice hitne pomoći. Nakon druge pucnjave usledila je policijska potera, a napadač je uhvaćen u 14:17, 36 minuta nakon prvog poziva. U napadačevom vozilu su pronađene dve improvizovane eksplozivne naprave koje su pripadnici Odbrambene sile Novog Zelanda uspešno deaktivirali. Premijerka Džasinda Ardern okarakterisala je napade kao akt terorizma i izjavila da je po prvi put u zemlji nivo terorističke pretnje podignut na visok. Postoje neuspesi i nedostaci unutar vlade i zajednice koji su prethodili napadu. Među nedostacima se navode: labavi zakoni o oružju, fokusiranost zvaničnika na islamski terorizam i slabosti unutar obaveštajnih agencija. Teroristički napad je podstakao vladu da pokrene reformu zakona o oružju. Novi Zeland je pre reforme imao labave zakone o oružju i 96% vatrenog oružja je bilo neregistrovano. Džasinda Ardern je najavila hitnu zabranu poluautomatskog i automatskog oružja, kao i reformu zakona o kontroli oružja, rad na donošenju registra i kontrole dozvola za nošenje oružja. The Arms (Prohibited Firearms, Magazines, and Parts) Amendment Bill usvojen je 1. 4. 2019. Nedelju dana nakon napada, u lokalnoj zajednici je održana molitva na otvorenom, koje je emitovana uživo. Ljudi širom zajednice, ali i šire, organizovani su bdenja, molitve i polaganje cveća za žrtve napada. Iako su sam odgovor na napad, istraga, humanitarne organizacije, empatija permijerke i efikasnost pravnog sistema posmatrani kao pozitivni i efikasni, Novi Zeland je idalje suočen sa rasizmom, netolerantnošću i pretnjom od novih napada.
EKSPLOZIJA I POŽAR U FIRMI GALENIKA
Eksplozija i požar izbili su 6. aprila 2008. godine u prostoriji za pripremu sirovina, u toku prevođenja dimetoata iz čvrstog u tečno stanje. U prostoriji su se nalazile dve kade sa toplom vodom za razgrevanje i 20 buradi od kojih je 5 eksplodiralo. Požar je bio lokalnog karaktera i nije došlo do širenja na okolne prostorije a zaposlenih nije bilo u trenutku izbijanja požara i eksplozije. Uzrok nastanka eksplozije je otkazivanje kontrolnog sistema tj. prekomernog zagrevanja dimetoata. Dimetoat prelazi iz čvrstog u tečno stanje, a zatim dolazi do stvaranja pare što je stvorilo pritisak u buradima i izazvalo eksploziju, a ostatak tečnog dimetoata se razlio i zapalio. Prvi na mesto izašli su pripadnici Vatrogasne jedinice Galenika a.d. a ubrzo su se pruključile i ekipe Vatrogasne jedinice MUP-a. Akcija gašenja požara počela je prvo mobilnim PP aparatima i prahom a zatim hemijskom penom, a da pritom pripadnci nisu imali odgovarajuću zaštitnu opremu! Nepravovremeno obaveštavanje koja se sirovina zapalila i propratnih eksplozija u toku intervencije rezultuje otežanim gašenjem. Požar je izbio oko 19h, a tek oko 20h dobijena je informacija da je u pitanju dimetoat. Za gašenje je korišćena pena 1200l ekstrata,oko 150m3 vode i 1000kg praha. Loša dojava od strane radnika obezbeđenja Galenike; Nedostatak informacija o kojoj se materiji radi; Nedovoljan broj opasnih materija koje se nalaze u bazi podataka i loša saradnja na licu mesta sa tehnologom i poznavaocima tehnološkog procesa čine neke od propusta. Nastala isparenja izazivala su peckanje u grlu, mučninu, povraćanje, glavobolju i vrtoglavicu ali isto tako negatvino delovala po okolna naselja (npr. Altina, Zemun Polje). Par dana je predloženo da ljudi ne otvaraju prozore i da što manje izlaze iz domova. U narednom periodu su izvršene tehničke popravke i prostorija je osposobljena za dalji rad. Zbog pravovremenog reagovanja, IVJ Galenika i ostalih vatrogasnih jedinica, nije došlo do širenja požara i moguće veće opasnosti od paljenja drugih sirovina i daljeg isparenja otrovnih materija.
URAGAN HERMINE (FLORIDA 2016.GODINA)
Tropska oluja „Hermine“, koja je registrovana nedaleko od obala savezne američke države Floride, pretvorila se u uragan, saopštio je Nacionalni centar za praćenje urgana SAD. U 12:25 sati po lokalnom vremenu, 1. septembra 2016. godine, spektroradiometar za snimanje umerene rezolucije (MODIS) na satelitu Terra(NASA) snimio je sliku uragana Hermine kako se usmerava prema obali Meksičkog zaliva. Nacionalni centar za uragane objavio je da su se maksimalni održivi vetrovi oluje povećali na 120 kilometara na sat – dovoljno da Hermine postane uragan kategorije 1 . Guverner Floride Rik Skot je upozorio na potencijalno opasne situacije po život, nakon jačanja oluje kod Meksičkog zaliva a nedugo zatim proglasio vanrednu situaciju u 67 okruga Floride. Nacionalni uraganski centar upozoravao je da može doći do poplava i do tri metara visine. Uragan koji je pogodio Floridu 02.septembra 2016.godine ostavlja trag razaranja, sa olujnim udarima, jakim vetrovima i bujičnom kišom. Čak 253.000 ljudi ostalo je bez struje, dok je desetak gradova duž obale moralo evakuisati svoje građane. Ozbiljna šteta u vidu srušenih dalekovoda i drveća uz prethodno navedene posledice govori o širenju svesti time što se svi stanovnici Floride pozvaju da se prijave za pomoć u katastrofama. Pomoć može uključivati bespovratna sredstva za privremeni smeštaj, pomoć u iznajmljivanju i popravke domova, kao i za druge ozbiljne potrebe povezane sa katastrofama, poput popravke ili zamene oštećene ili uništene lične imovine, kao i medicinske i stomatološke troškove. Hermine je donela sa sobom vetar od 128 KM/H i 30 CM kiše. Florida nije doživela uragan ovih razmera od 2005. kada je uragan Vilma odneo pet života.
TAJFUN „VAMKO“
Tajfun Vamko je prvi put „udario“ na Filipine blizu ponoći 11. novembra 2020.-te godine u provinciji Kuezon i po snazi je bio druge kategorije. Doneo je jake kiše u centralnom Luzonu i obližnjim provincijama uključujući i glavni grad, Metro Manilu. Obilne kiše izazvane tajfunom su se izlile iz reka, što je prouzrokovalo velike poplave u Marikini. Filipinski Crveni krst pripremio se za dolazak tajfuna Vamko unapred pozicionirajuć́i timove za hitne slučajeve, prvu pomoć́, higijenske potrepštine i druge potrepštine za pomoć́ u ključnim oblastima. Kao odgovor na efekte tajfuna, čitava kopnena masa Luzona bila je stavljena u stanje katastrofe. Timovi Crvenog krsta su pravovremeno pomogli evakuacijom ljudi i životinja iz osetljivih područja u bezbedne centre za evakuaciju. Raspoređena komunalna vozila Crvenog krsta, spašavala su i prevozila nasukane ljude na sigurno. Oporavak na ostrvu ili lancu ostrva predstavlja posebne izazove. Nemogućnost pristupa uništenim lukama i pristaništima za trajekte i piste uz komunikacijske izazove nastaju kada se uništi informaciona i telekomunikaciona infrastruktura jer se time neminovno usporava proces oporavka. Pristup čistoj i sigurnoj vodi je ključno pitanje odmah nakon katastrofe. Spori tempo oporavka znači da se neke porodice na kraju preseljavaju u novu zajednicu i ne vrać́aju se kuć́i. Iako ć́e bogatije zajednice poput Manile, Hanoja, Da Nanga i Ho Ši Mina imati bolji pristup resursima za obnovu, obim štete će se i dalje pokazati izazovnim.
NESREĆA NA STADIONU KARAISKAKIS 1981. GODINE
8. februar 1981. ostaće upamćen po fudbalskom meču između Olimpijakosa i AEK-a, na stadionu Karaiskakis, u gradu Pirej. Sve karte su bile rasprodate, odnosno 35.450 navijača je prisustvovalo utakmici. U to vreme, dosta navijača Olimpijakosa bi se odlučilo za kartu na kraju kapije 7, jer je to bila najjeftinija opcija. Kapija 7 je privlačila ljude iz svih sredina: radnike, penzionere, mlade ljude i studente. Olimpijakos je pomalo neočekivano vodio sa 6:0, a kako se utakmica bližila kraju slavlje je bilo sve veće. Pred sam kraj utakmice, stotine navijača su sa kapije 7 krenuli ka kapiji 1 gde su igrači izlazili. Euforija se brzo pretvorila u tragediju.Stepenice su vodile ka izlazu, ali su obrtna kola i dalje bila tu,a vrata ostala poluzatvorena i tako činila izlaz gotovo nemogućim. Kako su radosni navijači Olimpijakosa jurili ka izlazu, mnogi su gubili ravnotežu na poslednjim stepenicama i tako padali jedni preko drugih. Prema zvaničnom policijskom izveštaju, glavni uzrok nesreće su delimično zatvorena gvozdena vrata. Grčko društvo je bilo u šoku, dok je grčki fudbal bio na ivici kolapsa. Dogovorena je naknada za tragediju, ali do danas niko od optuženih nije odgovarao za ovu neverovatnu tragediju. Stari stadion Karaiskakis srušen je nekoliko godina posle tragedije da bi novi teren Olimpiakosa bio izgrađen po modernim standardima. Na delu tribine stadiona na kojem je sada Kapija 7, 21. stolica je obojena crnom umesto crvenom bojom, oblikujući tako broj „7“, a na njima su urezana imena nastradalih i zauvek će ostati prazne čekajući na njih. Navijači, članovi porodica žrtava, igrači i trenersko osoblje i fudbalske i košarkaške ekipe Olimpijakosa okupljaju se tamo svake godine 8. februara kako bi odali počast onima koji su dali svoje živote slaveći pobedu svog tima.
RUSKA REVOLUCIJA 1905. GODINE
Petar Arkadijevič Stolipin je u politiku kročio u teška vremena kada su mnogobrojni socijalni nemiri kulminirali revolucijom 1905. godine i postali svakodnevnica ruske stvarnosti. Seljaštvo, oslobođeno kmetstva manifestom cara Aleksandra II od 1861. godine živelo je u teškom siromaštvu. Korumpirana državna birokratija nije ispunjavala zahteve koju su se pred nju postavljali; pravoslavna vera odbačena je od ruskih intelektualaca okrenutih Zapadu u ime “progresa” i “humanizma”, tako je inteligencija posmatrala selo kao pogonsko gorivo buduće revolucije koja će oboriti cara i zavesti parlamentarnu dekokratiju. Predstavnici Britanskog fabijanskog društva, koje je okupljalo levičare, bogate i ugledne ljude iz SAD i Engleske, sastalo se sa predstavnicima boljševika i ponudilo im novčanu pomoć za borbu protiv carskog režima i izvođenje revolucije. Uzroci nastanka revolucije jeste Rusko – Japanski rat i Petogradska krvava nedelja. Rusko- japanski rat ( 10 februar 1904 – 5. sentembra 1905) je bio rat izemđu carske Rusije i Japanskog carstva za prevlast nad Mandžurijom i Korejom. Najveće poprište rata bila je južna Mandžurija (poluostrvo LJaodong i Mukden u Kini). Rat je započeo Japan pošto je Rusija odbila da im preda severnu Koreju. Krvava nedelja je naziv za događaje 22. januara 1905. godine koju se zbili u Sank Peterburgu, tadašnjoj prestonici Ruske imperije kada su pripadnici carske vojske otvorili vatru na povorku demonstranata koja je htela uručiti peticiju caru Nikolaju u Zimskom dvorcu. Demostranti pod vođstvom pravoslavnog sveštenika i aktivist Georgij Gapon, zahtevali su prekid rata sa Japanom. u Sankt Peterburgu, kao i drugim ruskim gradovima izbili su masnovni štrajkovi, pa se taj događaj smatra katalizatorom Prve ruske revolucije. Iako je Nikolaj nakon dve godine iz tih sukoba izašao kao pobednik, njegov je režim bio trajno oslabljen. Car Nikolaj izvoleo je da se u Rusku Carevinu uvede parlament – Državna Duma. Za 20 godina vladavine Cara Nikolaja beleži se porast nacionalnog dohotka, zlatnih rezervi i sveopšteg industrijskog razvoja,obrazovanja, pismenosti i raspoložive zemlje kako za seljake i plemstvo tako i za samu crkvu.
CUNAMI U INDONEZIJI 2018.GODINE
Indonezija leži na Vatrenom pojasu Pacifika – području gde su česti zemljotresi i vulkanske erupcije. Vulkan Anak Krakatau, smešten u Sundanskom prolazu doživeo je kolaps tokom perioda eruptivne aktivnosti koja je započela u junu. Smatra se da su cunami izazvala podmorska klizišta vulkana 22.decembra 2018.godine, približno 20:55 prema lokalnom vremenu. Nakon cunamija voda se nije povukla kao sto se dešava nakon cunamija koji nastaju usled zemljotresa, dok su talasi uništili stotine zgrada, odneli automobile i drveće u nekoliko popularnih turističkih destinacija (Tanjung Lesung ). Osim, za razliku od klasičnog cunamija izazvanog zemljotresom u kojem ce se morsko dno povlači gore ili dole, čini se da je erupcija pokrenula neku vrstu klizišta. Portparol indonežanske agencije za katastrofe Sutopo Purvo Nugroho u početku je to prijavio kao plimni talas. Kasnije se izvinio zbog svoje greške, rekavši da je došlo do zabune jer zemljotresa nije bilo. Putem Tvitera pokušao je da objasni kako je indonežanski sistem za rana upozorenja namenjen da prati zemljotrese ali ne i podmorska klizišta i vulkanske erupcije, koji takođe mogu da izazovu smrtonosne talase. Zbog nedostatka sredstava, vandalizma i tehničkih grešaka u toj zemlji od 2012. ne postoji sistem za upozoravanje od cunamija. Spasilačke službe tokom intervencije evakuisanja ljudi, ometali su blokirani putevi, ali se oprema za dizanje teških tereta prenosila na pogođena područja kako bi se pomoglo u traženju žrtava. Mnogi su odlučili da ne napuštaju potopljenje kuće. Kao odgovor na cunami od 22. Decembra 2018. Godine, World Vision distribuira higijenske potrepštine predmete za domaćinsto porodicama koje su izgubile domove i obezbeđuje sigurna mesta za majke, novorođenčad i decu. Organizacija planira da pomogne 15 000 ljudi tokom 9 meseci u aktivnostima koje uključuju obnavljanje vode i sanitarnih uslova, skloništa i sredstava za život . Pored toga World Vision radi na obnavljanju mogućnosti obrazovanja, popravljanjem i opremanjem škola i pružanjem obuka za smanjenje rizika od katastrofa.
INDUSTRIJSKA KATASTROFA U BOPALU
U Bopalu, 1969. godine sagrađena je fabrika za proizvodnju pesticida Union-Carbide-India. U okviru fabrike, severno od grada Bopala, postojalo je postrojenje za proizvodnju metil-izocijanata (MIC). U noći između 2. i 3. decembra 1984. godine došlo je do prodiranja vode u rezervoar MIC. Curenje su prvi put primetili radnici oko 23:30, o čemu su obavestili svog nadzornika. Međutim, on nije odmah odreagovao. 45 tona MIC je poteklo iz rezervoara i za 2h je dospelo u vazduh, a zbog temperature vazduha od 14 C, gas se hladio i dospevao u prizemne slojeve. U noći nesreće, pola miliona ljudi je bilo izloženo metil-izocijanatu. Prema zvaničnoj proceni Junion Karbajda, život je izgubilo oko 4.000 ljudi, međutim mnoge sanitarne državne službe tvrde da je taj broj daleko veći. Biljni i životinjski svet je ozbiljno pogođen. Metil-izocijanat je jedan od poluproizvoda koji se koristi u proizvodnji pesticida. U dodiru sa vodom burno reaguje, nestabilna je i isparljiva materija, te je opasnija i od cijanida. MIC nadražuje disajne puteve i kožu, može dovesti do teških povreda očiju a izuzetno je opasan i po plod. Nisu postojale sigurnosne procedure u slučaju curenja MIC-a, kao ni planovi evakuacije a redovno održavanje sigurnosnih sistema je zanemarivano. Lečenje preživelih u ovoj katastrofi bilo je jako teško pre svega zbog nedostatka informacija o tome koji su štetni gasovi izlazili iz postrojenja. Kao odgovor na katastrofu Vlada je donela zakone u cilju buđenja svesti o pitanjima životne sredine : Zakon o zaštiti životne sredine(1986) i Zakon o fabrikama. Nacionalni zeleni sud osnovan je 2010. godine a bavi isključivo ekološkim pitanjima.
ZEMLJOTRES U KOALINGI (KALIFORNIJA, 1983)
Zemljotres u Koalingi jačine 6,5 stepeni Rihterove skale pogodio je centar grada Koalinga 2. maja 1983. u 11:42 uveče. Šok se osetio od šireg podrčja Los Anđelesa na severu do Susanvila u okrugu Lasen, i između pacifičke obale i zapadne Nevade. Zemljotres je prouzrokovao imovinsku štetu oko 10 miliona dolara i povredio 94 osobe. Zgrade sa neojačanim zidovima od opeke su pretrpele najveću štetu dok su Novije zgrade pretrpele samo površinska oštećenja. Sva komunalna preduzeća su oštećena, ali vodovod je i dalje funkcionisao uprkos mnogim curenjima u svojim prenosnim cevovodima. Na naftnim poljima i blizini Koalinga, površinski objekti kao što su pumpe, rezervoari za skladištenje i pomoćne zgrade bili su u određenoj meri oštećeni. Kalifornijska komisija za seizmičku sigurnost obezbedila je sredstva i stručnu tehničku pomoć za planiranje i rekonstrukciju i objavila izveštaj o zemljotresu. Lokalna zajednica pored toga što je izvršila obnovu, evakuaciju i spašavanje, nabavila i novac kao nadoknada za materijalnu štetu. Ona se postarala i da u budućnosti ako dođe do zemljotresa da posledice ne budu intenzivne. Obezbedila je da se infrastruktura gradi kvalitetnim materijalom i na pogodnom tlu na kom ako se dogodi zemljotres neće naneti veliku štetu.
CUNAMI U INDONEZIJI (2004)
U blizini indonežanskog ostrva Sumatra, 26. decembra 2004. godine, dogodio se zemljotres izuzetne razorne snage magnitude 9,0 jedinica Rihterove skale. Posledica ovog podmorskog zemljotresa bio je cunami. Usmrtio je preko 230.000 ljudi i razorio obalu nanevši velike štete od Indonezije sve do Somalije u Africi, što ga čini jednim od najsmrtonosnijih prirodnih katastrofa u modernoj istoriji. Indonezija je bila pogođena više od bilo koje druge zemlje. Cunami je prvo pogodio zapadnu i severnu oblast Sumatre u Indoneziji, posebno pokrajinu Aćeh. Prvi cunami je stigao do obale 15-20 minuta posle zemljotresa. Vremenski interval između prvog i drugog cunamija je bio 15-20 minuta, a drugi je bio veći nego prvi. Maksimalna visina ovog cunamija bila je 30 metara u Leupungu. Gradovi u Indoneziji koji su pogođeni ovom katastrofom su: Leupung, Lamno, Patek, Calang, Teunom i ostrvo Siemulue. Nekoliko sati pre nego što je zemljotres pogodio dno Indijskog okeana, eksperti su opazili znakove koji obično prethode ovakvim potresima. Iako je posle takvih potresa trebalo da usledi hitno upozorenje ugroženim područjima, to se ipak nije dogodilo, zbog nedostatka adekvatnog sistema upozorenja. Broj žrtvi govori o teškim posledicama koje su ubrzo nastupile. Više od 230.000 poginulih; uništeni poslovni i stambeni objekti i objekti kritične infrastrukture, putevi; posledice po mentalno zdravlje; dugoročna šteta po životnu sredinu; uništeno poljoprivredno zemljište i ribolovna područja i velike materijalne štete. Pomoć međunarodne zajednice bila je brza i velika. U godinama nakon cunamija obnovljeno više od 140.000 domova, kao i više hiljada kilometara puta, brojne škole i bolnice. Cilj oporavka od cunamija uključuje vraćanje zajednice u normalnu situaciju, ali i izgradnju lokalne zajednice koja će biti otpornija na buduće katastrofe.
POPLAVE NA PROSTORU SRBIJE (2004)
Obilne padavine u maju 2014. godine, koje su se odvijale na prostoru Balkana, velikim delom su zahvatile teritoriju Republike Srbije i nanele veliku materijalnu i ekološku štetu. Uništena su brojna domaćinstva, usevi i arhitektura . Nastala su mnogobrojna klizišta i načinjene su trajne posledice zemljištu. To je doprinelo povećanju troškova saniranja i obnove, gde su specijalne službe redovno vršile čišćenja od životinjskih leševa, dok je „uništavanje“ zemljišta dovelo do potencijalnih ekonomskih problema na nivou gradova i opština. Republika Srbija je ušla „nespremna“ u celokupnu situaciju. Nakon već poprilično načinjene štete i stvaranja uslova za nastankom većih posledica, proglašena je vanredna situacija. Pribeglo se civilnoj zaštiti, konkretno, „treća misija“ Vojske Republike Srbije, kao i pomoć od strane MUP – a, spasilačkih službi i volonterskih aktivnosti. Rešavanje krize je vođeno tradicionalnim načinom, za razliku od napredne tehnologije, koja je prisutna u „razvijenijim“ državama. Uprkos naporima svih navedenih službi, šteta je uveliko načinjena i došlo je čak i do stradanja članova istih. Država Srbija je nakon iskušene katastrofe koja se desila delom zbog nespremnosti i nedostatka znanja, pokušala da napreduje u polju reagovanja na vanredne situacije. Ekonomski faktori, politički razlozi, nepripremljenost, needukovanost , prirodni uslovi kao I medijska propaganda mogu biti neki od razloga neuspešnog sprečavanja štete po Republiku Srbiju. Svet je pun inovacija i rešenja za mnoge probleme. Stoga je potrebno pratiti progres istog i primenjivati korisne „modele“. Kao kočnica ka sveopštem ljudskom progresu stoji problem širenja svesti kako kod mladih tako i kod ostatka populacije.
POPLAVE U KRALJEVU (2020)
U periodu od 22. do 26. juna 2020. godine Kraljevo su zadesile stravične poplave. Obilne padavine koje su sa povremenim prekidima trajale dva dana, prouzrokovale su ozbiljne štete. Padavine su dovele do porasta nivoa potoka i kanala, a ubrzo i do izlivanja reke Ibar i Južne Morave, što je dovelo do poplava u Kraljevu. Tada je došlo i do zasedanja Gradskog štaba za vanredne situacije, gde je doneta odluka o proglašenju vanredne situacije na čitavoj teritoriji grada . Nakon proglašene vanredne situacije ljudi i mehanizacija kojom raspolažu odma su bili na terenu, a ubrzo su iskorišćene mašine i mehanizacije drugih privrednih subjekata koji su raspolagali takvom opremom. Sve reke I i II reda na teritoriji grada Kraljeva beležile su uvećani vodostaj i teško su primale obilne količine voda koje se u njih slivaju iz brojnih manjih reka i potoka, posebno u brdsko-planinskim krajevima koji čine veći deo površine grada. Najkritičnija sitauacija je bila na teritoriji Mlanče, Studenice, Ušća, Kamenice, Jovca, Leševa, Godačice, Gledića… Prioritet u delovanju bilo je spasavanje ljudi i gde je to moguće- njihove imovine. U poplavama koje su zadesile Kraljevo, dvoje stanovnika je izgubilo život. Materijalna šteta prema izveštaju Komisije za procenu šteta i potreba nakon elementarnih i drugih nepogoda beleži brojke kojima se akcenat stavlja na potrebu adekvatnog i pravovremnog odgovora. Implementacijom Državnog programa pomoći i obnove oštećenih porodičnih stambenih objekata u svojini građana usled dejstva poplava u junu 2020. godine, Kancelarija je objavlila spisak isplaćene pomoći korisnicima oštećenim u ovim poplavama.
URAGAN „ANDREW“
Florida je pogođena najrazornijim uraganom dvadesetog veka, 24. avgusta 1992. Uragan je počeo skromno kao tropski talas koji je izronio sa zapadne obale Afrike 14. avgusta. Talas se iznedrio kao tropska depresija 16. avgusta koja je postala Tropska oluja Andrew sledeći dan. Dogodilo se brzo jačanje, pri čemu je Andrew dostigao snagu uragana 22. avgusta, a status kategorije 4 ,24. avgusta kada je sleteo na Floridu(gde je i nastalo klizište kod Homestead-a u 5 ujutru sa vršnim naletom od 164 mph). Iznenadni dolazak Andrew-a bio je veliki šok. NJegovi žestoki vetrovi prouzrokovali su veći deo štete. Kuće su se rastrgale, automobili su se podigli sa ulice i drveće je bilo iščupano. Postavljanje dasaka na prozore pokazalo se beskorisnim kao zaštita pred vetrom i vrlo malo domova je imalo podrume gde bi se ljudi mogli skloniti. Izveštaji privatnih barometara utvrdili su centralni pritisak od 27,23 inča, što ga čini trećim najintenzivnijim uraganom koji je pogodio Sjedinjene Države. Bolnice, vatrogasne stanice i druge hitne stanice bile su isključene iz akcije zbog oluje i pomoć je sporo dolazila iz drugih mesta jer nije bilo telefona ili drugih sredstava komunikacije kako bi ih kontaktirali. Andrew je ostao najrazornija prirodna katastrofa u istoriji SAD do dolaska uragana Katrina 2005 godine. Ime Andrew povučeno je u proleće 1993. godine i nikada se neće ponovo se koristi za atlantski uragan. Zamenjen je nazivom Alex 1998.
Erupcija vulkana Kusatsu-Shirane (2160m) 2018.
Od 111 aktivnih vulkana u Japanu, Kusatsu je jedan od 50 konstantno nadgledanih. Vulkan je podložan 24-časovnom praćenju. Međutim, JMA (Japan Meteorological Agency) bila je fokusirana na praćenje druge vulkanske kupole (Shirane peak), ali ovog puta magma je izbila na neočekivanom vrhu 2km južno od Shirane peak (Moto-Shirane). Događaj se razvijao u utrobi vulkana koji je se potajno pripremao za erupciju. Ova erupcija je bila fraetska, što znači da je izazvana parom i bilo ju je teško uočiti. Lokalna zajednica je kasno reagovala i pokazala nesklad sa JMA. Otprilike dva sata kasnije, podigao je nivo upozorenja za vulkan na nivo 3, koji ograničava ulaz u planinu. Odgovor na evakuaciju je stigao kasno. Za to vreme vulkan je već dovoljno naneo štete na obližnju ski stazu i gondolu, izbacivao je užarenu magmu i kamenje. Potom, usledila je lavina koja je zarobila 80 skijaša. U lavini je povređeno 10 ljudi, dok je jedan pripadnik vojske izgubio život. Lokalna tela i srodne organizacije moraju se pripremiti za iznenadne erupcije i potruditi se da pojačaju sisteme nadzora i formulišu planove evakuacije. Povećanje broja kamera za nadgledanje vulkana. Postavljnje sizmometara na svaki planinski vrh koji može izazvati opasnost. Projekat uklanjanja štete nakon erupcije više nije odgovarao trenutnoj stvarnosti, pozvao bih ga na reviziju mera spremnosti na katastrofe. Moraju se poboljšati tehnike posmatranja. Sve kamere u ovoj kritičnoj oblasti povezati na internet i dobijati što ažurnije snimke trenutne situacije. Napraviti mape opasnosti koje će pomoći u poboljšanju svesti građana o katastrofama.
Zapadni Jelouston, Montana, zemljotres (1959)
Zemljotres u jezeru Hebgen (poznatiji kao zemljotres u Jeloustonu) dogodio se 17. avgusta 1959. godine. Smatra se najjačim i najsmrtonosnijim zemljotresom koji je pogodio Montanu. Trajao je 30-40 sekundi i odneo je 28 žrtava. U nekoliko obližnjih kampova su u to vreme boravili kamperi i turisti koji su nastradali. Jačina ovog zemljotresa je srušila autoput 287 u reku Hebged. Klizište izazvano ovim zemljotresom je blokiralo tok reke i bilo je najveće od 1925. godine. Naneta je šteta i bilo je smrtnih slučajeva i van Montane. Procenjuje se da je šteta iznosila 11 miliona američkih dolara. Američki crveni krst, Armije spasa i razne druge lokalne i nacionalne organizacije iz više državaposlale su pomoć žrtvama zemljotresa. Crveni krst je uspostavio privremeni smeštaj u Bozemanu, aMinistartsvo zdravlja je poslalo 200 prikolica u područje Jeloustona koje su se koristile kao bolnice. Budući da je većina puteva u i oko područja Jeloustona oštećena ili blokirana klizištima i zemljotresom, osoblje i oprema iz vazduhoplovstva SAD-a i američke šumarske službe dopremljeni su da prevezu povređene u obližnje bolnice izvan zemljotresne zone. Danas turisti mogu svratiti u to područje do centra za posetioce Zemljotresnog jezera koji se nalazi 27 km severno od zapadnog Jeloustona. Ovde će posetioci videti interpretativne prikaze ovog zemljotresa i tektonskih ploča pored zapanjujućeg panoramskog pogleda na planinu koja se obrušila. Takođe, postoji i memorijalna ploča sa ugraviranim imenima svih 28 ljudi koji su poginuli u ovoj katastrofi.
URAGAN U MAJAMIJU
Uragan u Majamiju iz 1926. godine , koji se obično naziva uraganom „Veliki Majami“ , bio je veliki i intenzivni tropski ciklon koji je opustošio područje Velikog Majamija i naneo veliku štetu na Bahamima i američkoj obali Meksičkog zaliva u septembru 1926. godine. Kao rezultat razaranja na Floridi , uragan je predstavljao rani početak Velike depresije nakon državnog buma iz 1920 – ih .Veruje se da se tropski ciklon formirao u centralnom Atlantskom okeanu 11. septembra. Stalno jačajući dok je pratio zapad-severozapad, tropska oluja je sutradan dostigla intenzitet uragana. Kao rezultat raštrkanih posmatranja na otvorenom moru, nijedan brod nije naišao na oluju sve do 15. septembra, do tada je ciklon dostigao veliki intenzitet uragana severno od Devičanskih ostrva. Ciklon je izazvao ogromna razaranja širom ostrva i širom južne Floride. Oluja je uništila stotine građevina na svom putu preko ostrva, ostavljajući hiljade stanovnika bez krova nad glavom. Najmanje 17 smrtnih slučajeva dogodilo se na ostrvima. Nakon udara na Južnu Floridu, ciklon je stvorio orkanske vetrove po širokom delu regiona, uzrokujući široko i ozbiljno strukturno oštećenje i od vetra i od vode. Većina smrtnih slučajeva dogodila se u blizini jezera Okeechobee, kada je veliki olujni val probio nasipe i potonulo je stotine ljudi. Građani Majamija i okolnih zajednica bili su podjednako iznenađeni brzim napredovanjem oluje. Razaranje koje je ostalo nakon uragana podstaklo je jednog zvaničnika Meteorološkog biroa da oluju naziva „najrazornijom u istoriji Sjedinjenih Država“. Zvaničnici su procenili da je oluja uništila 4.700 domova na južnoj Floridi, a 25.000 ljudi ostavilo bez skloništa. Crveni krst je izvestio da su 372 osobe izgubile život, a više od 6.000 ljudi je povređeno u oluji. Dugoročni uticaj Velikog uragana u Majamiju postao je očigledan u mesecima i godinama koji su dolazile kad je balon nekretnina pukao i Florida zapala u ekonomsku depresiju tri godine pre ostatka nacije.
Minhenska tragedija (1958)
Minhenska tragedija je avionska nesreća na minhenskom aerodromu koja se desila 6. februara 1958. godine, kada su poginula 23 putnika, među kojima osam igrača engleskog fudbalskog kluba „Mančester Junajted“. Od 44 osobe koji su se nalazili u avionu, 20 je poginulo na licu mesta. Povređeni putnici, prebačeni su u bolnicu u Minhenu, gde su preminula još tri putnika, što je ukupno 23 poginulih i 21 preživelih. Minhenska tragedija je avionska nesreća na minhenskom aerodromu koja se desila 6. februara 1958. godine, kada su poginula 23 putnika, među kojima osam igrača engleskog fudbalskog kluba „Mančester Junajted“. Od 44 osobe koji su se nalazili u avionu, 20 je poginulo na licu mesta. Povređeni putnici, prebačeni su u bolnicu u Minhenu, gde su preminula još tri putnika, što je ukupno 23 poginulih i 21 preživelih. Minhenska tragedija je avionska nesreća na minhenskom aerodromu koja se desila 6. februara 1958. godine, kada su poginula 23 putnika, među kojima osam igrača engleskog fudbalskog kluba „Mančester Junajted“. Od 44 osobe koji su se nalazili u avionu, 20 je poginulo na licu mesta. Povređeni putnici, prebačeni su u bolnicu u Minhenu, gde su preminula još tri putnika, što je ukupno 23 poginulih i 21 preživelih. Nakon proklizavanja, avion je udario u obližnju kuću i usledio je požar.Spasilačke službe su morale brzo da reaguju, iz straha da ne dođe do eksplozije aviona i novih žrtava.Od 44 putnika, 23 je preminulo, među kojima 8 igrača Mančester Junajteda. Smeša kerozina je standardizovana, kako ne bi uticala na rad motora. Propisana je debljina snega na pisti koja toleriše 4mm snežnog nanosa na pisti, upravo zbog proklizavanja. Regulisan je vek trajanja guma na stajnom trapu.
Zemljotres na tajvanu (2006)
Tajvanski zemljotres jačine 7,1 rihtera dogodio se 26. decembra 2006. u 20:26 i 20:34 po lokalnom vremenu sa epicentrom petnaest kilometara od jugozapadne obale Tajvana i četrnaest kilometara duboko u Južnokineskom moru. Ne samo da je naneo žrtve i oštetio zgrade, već je i oštetio nekoliko podmorskih kablova, narušavajući telekomunikacione usluge u raznim delovima Azije. Dvoje ljudi poginulo, dok je 42 povređeno,ctruju je izgubilo 3000 domova,a Ulice u gradu su napukle i glavni most je Oštećen.Ozbiljno su pogođene i finansijske transakcije,posebno na deviznom tržištu. Iako je ovaj zemljotres prvi put pokrenuo cunami na Tajvanu, promena nivoa vode iznosila je samo 25 cm (9,8 inča) i nije pričinjena šteta. Rani izveštaji koje je objavila Japanska meteorološka agencija ukazali su da je zemljotres izazvao cunami od 1 metra, koji je otkriven u pravcu istočne obale Filipina, sa Baskom na verovatnom putu. Hong Kong opservatorija je takođe izdala bilten sa informacijama o cunamiju, mada je ukazala da na Hong Kong verovatno neće uticati. Iako je ovaj zemljotres prvi put pokrenuo cunami na Tajvanu, promena nivoa vode iznosila je samo 25 cm (9,8 inča) i nije pričinjena šteta. Rani izveštaji koje je objavila Japanska meteorološka agencija ukazali su da je zemljotres izazvao cunami od 1 metra, koji je otkriven u pravcu istočne obale Filipina, sa Baskom na verovatnom putu. Hong Kong opservatorija je takođe izdala bilten sa informacijama o cunamiju, mada je ukazala da na Hong Kong verovatno neće uticati. Pre završetka kablovskih radova, međutim, neke zemlje su već pronašle alternativne metode za obnavljanje pristupa Internetu. Na primer, do 3. januara 2007. singapurski SingTel već je u potpunosti obnovio pristup Internetu koji su im pružili. SingNet, podružnica SingTel-a, koja pruža ISP usluge, objavila je saopštenje na svojoj početnoj stranici, pominjući da „pristup Internetu uslugama poput igranja i preuzimanja video zapisa može imati kašnjenja“. Da li je ovo povezano sa zemljotresom ili ne, nije poznato, mada verovatno. Prema China Daili-u (16. januara) radovi na popravci mogli bi biti završeni krajem januara, ali su jaki vetrovi u kanalu Bashi uzburkali talase od 10-12 metara, što onemogućava nastavak rada.
Veliki požar u Čikagu
Veliki čikaški požar bio je požar koji se dogodio u američkom gradu Čikagu i koji je trajao od 8. do 10. oktobra 1871. godine. U požaru je stradalo približno 300 ljudi, a ostalo je više od 100.000 stanovnika bez krova nad glavom. Požar je započeo u naselju jugozapadno od centra grada. Dugi period vrućih, suvih, vetrovitih uslova, i drvena konstrukcija koja je preovlađivala u gradu dovela je do požara. U oktobru 1871. godine, suvo vreme i obilje drvenih zgrada, ulice i trotoari učinili su Čikago ranjivim na vatru. Veliki čikaški požar započeo je u noći na 8. oktobar, u štali ili oko nje, smeštenoj na imanju O’Liri u ulici DeKoven na jugozapadnoj strani. Legenda kaže da je plamen počeo kada je krava srušila upaljeni fenjer u štali, međutim, porodica O’Liri je negirala ovu optužbu, a pravi uzrok požara nikada nije utvrđen. Ono što je poznato je da je vatra brzo izmakla kontroli i brzo se kretala prema severu i istoku ka centru grada. Kada su vatrogasci konačno stigli u ulicu DeKoven, požar je narastao i proširio se na susedne zgrade i napredovao je ka centralnom poslovnom okrugu. Oko ponoći plameni ostaci proširili su se preko reke i sleteli na krovove i gasnu fabriku Južne strane. Kada je vatra prešla reku, brzo se kretala ka srcu grada, nastala je panika. Otprilike u to vreme, gradonačelnik Rosvel B. Mason slao je poruke obližnjim gradovima tražeći pomoć. Konačno, kasno uveče 9. oktobra počela je kiša, ali vatra je već počela da izgara. Požar se proširio na retko naseljena područja severne strane, temeljito progutavši gusto naseljena područja. Uništeno je više od 117 kilometara puteva, 190 kilometara trotoara, 2.000 stubova sa lampama, 17.500 zgrada. Od približno 324.000 stanovnika Čikaga 1871. godine, 90.000 stanovnika Čikaga (1 od 3 stanovnika) ostalo je bez domova. Izvučeno je 120 tela, ali je broj poginulih blizu 300. Obnova Čikaga započela je odmah. Nakon požara usvojeni su zakoni koji zahtevaju izgradnju novih zgrada od vatrostalnih materijala kao što su cigla, kamen, mermer i kreč. Ovi građevinski materijali, mnogo su skuplji od drveta, i drži ih zajedno lepljiva, jaka supstanca zvana malter. Dok vatra i dalje bukti i grad pustoši, predsednik Zajedničkog saveta Čarls C. P. Holden okuplja sve gradske čelnike u sigurnosti Prve kongregacijske crkve u desetom odeljenju Zapadne divizije, koju zastupa. Gradonačelnik Rosvel B. Mason izdaje proglas u kojem se navode brojne hitne mere. Druga obaveštenja obustavljaju prodaju alkohola i upućuju beskućnike da sklonište mogu naći u školama i crkvama.
Teroristički napad/talačka kriza u Moskvi 2002. godine
Talačka kriza u moskovskom teatru, službeno Teroristički napad na Dubrovku se odigrala od 23. do 26. oktobra 2002. godine u Moskvi za vreme Drugog čečenskog rata kada je grupa od 40 čečenskih militanata zauzela Dom kulture prilikom izvođenja mjuzikla “Nord-Ost”. Akciju je izvela tzv. Islamska pukovnija posebne namene pod vođstvom Movsara Barajeva. Među militantima je bilo 20 muškaraca i 20 žena,koje su tokom opsade nosile nikabe. Napadači su uz atomsko oružje bili opremljeni ručnim granatama, samoubilačkim eksplozivnim napravama koje su nosili na sebi i tempiranim bombama koje su bile postavljene za vreme opsade. Napad je počeo 23. oktobra u 21 čas.Militanti su razoružali nekoliko pripadnika obezbeđenja pa su zauzeli salu gde se nalazila publika.Moskovska policija i snage OMON-a su došle na mesto događaja oko 22 časa i opkolike zgradu.Pregovori su započeli iza ponoći, a napadači su izneli zahte da se ruske snage povuku iz Čečenije i tako obnovi vlast Čečenske Repubike Ičkerije. Moskovska policija i snage OMON-a su došle na mesto događaja oko 22 časa i opkolike zgradu.Pregovori su započeli iza ponoći, a napadači su izneli zahte da se ruske snage povuku iz Čečenije i tako obnovi vlast Čečenske Repubike Ičkerije. Veruje se kako je kao model za akciju poslužio napad na Buđonovsk, izveden sedam godina ranije u Prvom čečenskom ratu, a koji je završen ponižavajućim pristankom ruskih vlasti na zahteve otmičara i okretanjem ruske javnosti protiv rata. Šamil Basajev, koji je zapovedao napadom na Buđonovsk, preuzeo je odgovornost i za napad na pozorište, pa se veruje kako je igrao određenu ulogu u planiranju i pripremama. Deo ruske javnosti, koji se već duže vreme protivio ratu, pretežno iz redova liberalne-pro-zapadne opozicije, je upravo napad na teatar shvatio kao priliku da se promeni državna politika. Počeli su da se javno zalažu da se talačka kriza reši prihvatanjem svih zahteva otmičara. Uprkos pozivima za mirno rešavanje krize, ruske vlasti su odlučile da krizu reše oružanim putem, pri čemu su primenili neobičnu, efikasnu ali na kraju ipak kotroverznu metodu. Oko 5:10 časova, 26. oktobra u pozorište su počeli da se upumpavaju bezmirisni omamljujući gas. Nekoliko militanata su uspeli da na lica stave gas maske, ali svu su na kraju likvidirani kada su pozorište upali pripadnici specijalnih jedinica tajne službe FSB – Alfa grupe i Vimpel. Nakon upada pripadnika specijalnih jedinica i upotrebe gasa, svi taoci i većina militanata su bili u nesvesti, a svi militanti su ubijeni hicima iz vatrenog oružja, što je kasnije od strane organizacija za ljudska prava bilo kritikovano kao vansudsko pogubljenje. Mnogo kontroveznijim se pokazalo to što gas ne samo što je onesvestio, nego je na kraju izazvao smrt preko 119, talaca, a što je broj civilnih žrtava doveo do 130. Na kraju se procenjuje da je bilo više od 700 ranjenih,a preko 130 mrtvih (uključujući i taoce). Ruske vlasti su odmah postale predmet kritika zbog toga što je FSB (Alfa grupe i Vimpel) tokom evakuacije onesvešćenih talaca, odbio da kaže koja vrsta gasa je iskorišćena. Evropski sud za ljudska prava je 2013. godine svojom presudom ruske vlasti proglasio odgovnornim za ugrožavanje života zbog načina na koji je izvedena akcija. 22. Oktobra 2020. godine FSB (Ruska federalna služba bezbednosti) je uspela da spreči teroristički napad bez većih posledica. Naime, specijalne jedinice su uspele da zaustave i uhapse muškarca iz centrale Azije koji je planirano bombaški napad. Uhapšeni je planirao, kako se navodi, teroristički napad na vladinu zgradu improvizovanom eksplozivnom napravom, delujući po nalogu članova međunarodnih terorističkih grupa.I ova uspešna akcije FSB svakako pokazuje da se rešavanje terorističkih pretnji u Rusiji značajno poboljšalo nakon velikog neuspeha, po mom mišljenju, u čuvenom moskovskom pozorištu.
Teroristički napad na policijsku stanicu u Zvorniku
Oružani napad na policijsku stanicu u Zvorniku je teroristički napad, koji je izvršio Nerdin Ibrić, 24-godišnjak iz mjesta Kučić Kula, opština Zvornik, dana 27. aprila 2015. godine na policijsku stanicu u Zvorniku. Tom prilikom je ubio Dragana Đurića, koji je stajao na ulazu u stanicu, a ranio dvojicu policajaca koji su bili u blizini. Policajci su uzvratili na napad, i ubili napadača. Nerdin Ibrić, rođen 1991 u selu Kučić Kula unutar Sapne pored Zvornika, stigao je autom kod policijske stanice u Zvorniku oko 19:00 sati. Kada mu je stražar rekao da ne može parkirati auto ispred stanice, Ibrić je počeo pucati, psujući policajcima i prijeteći da će ih sve pobiti. U napadu, ubio je policajca Dragana Đurića, a povrijedio dvojicu drugih, nakon čega je ubijen od strane policije. Povrijeđeni policajci su kasnije prebačeni u bolnicu. Ibrić je znao vrijeme smjene pokušavajući tako dobiti prednost. „Tužioci i osoblje su zajedno sa policijskim službenicima MUP-a RS, SIPA-e i partnerskim institucijama, prikupljali dokaze i vršili istražne radnje sa ciljem potpunog rasvjetljavanja terorističkog akta u Zvorniku. Po naredbi glavnog tužioca, na mjestu događaja, tokom noći je obavljen uviđaj i izuzeti su forenzički tragovi, a sprovedene su dalje istražne radnje sa ciljem da se utvrde motivi napada kao i povezanost drugih osoba ili saučesnika, koji su učestvovali u izvršenju krivičnog djela“, saopštili su iz Tužilaštva BiH.Nakon terorističkog napada, uprava policijske stanice je bezbijednost digla na viši nivo, tako što je na prilazu policijskoj stanici postavljena rampa sa stražarskom kućicom u kojoj svakodnevno barem jedan naoružan pripadnik policije čuva stražu.Takođe raskrčili su šumu koja se nalazila sa druge strane policijske stanice,i postavili su rasvjetu, kako niko ne bi mogao neopaženo prići stanici.Nakon terorističkog napada, policija je pretražila područje grada i cijele opštine, odnosno napuštene objekte na tom prostoru, da bi utvrdili da li postoji prijetnja za novi teroristički napad, i da li se u tim objektima skrivaju i drže oružje potencijalne terorističke grupe.
Vulkanska erupcija, Alaska, Katmai (1912)
„6. juna 1912. osvanulo je vedro i mirno. Stanovnici tog područja bili su zauzeti pripremama za predstojeću ribolovnu sezonu, ali su ljudi najmanje nedelju dana osećali zemljotrese. Zemljotresi su uobičajeni na Aljasci, u regionu odavno poznatom po geološkoj nestabilnosti, ali ljudi koji žive i rade u onome što će kasnije postati Nacionalni park i rezervat Katmai primetili su da su ti zemljotresi bili neobično česti i sve jači. Ovi zemljotresi su podstakli dve preostale porodice u selu Katmai da dva dana ranije evakuišu svoje domove. Pametno su to učinili. Oko 13 sati, 6. juna, nebo se zatamnilo nad Katmai i narednih 60 sati sunce je nestajalo. Počela je najveća erupcija 20. veka!!!! Erupcija 1912. godine koja je formirala Novaruptu bila je najveća koja se dogodila tokom 20. veka i jedna od pet najvećih u zabeleženoj istoriji. Počelo je 6. juna 1912. godine, a kulminiralo je serijom nasilnih erupcija. erupcija je trajala oko 60 sati, a izbacila je pepeo od 13 do 15 km3, trideset puta više od erupcije planine St. Helens 1980. godine Tokom erupcije velika količina magme je izbila ispod područja planine Katmai, što je rezultiralo formiranjem otvora u obliku levka širine 2 milje (2 km) i urušavanjem vrha planine Katmai Sumporni pepeo je nakon ove erupcije zahvatio čak i područja do alžira u africi. Ovakav vid erupcije može da izazove nuklearnu zimu do godinu dana što bi stvorilo katastrofalne posledice za stanovništvo, biljnji i zivotinjski svet na zemlji. Područje Katmai je erupcijom trajno promenjeno. Mnogi aspekti trodnevne eksplozivne erupcije na Novarupti u junu 1912. godine usredsredili su pažnju na ovaj udaljeni vulkan i on je postao jedan od najintenzivnije proučavanih na svetu. U bilo kom trenutku takva erupcija privukla bi mnogo pažnje, ali 1912. godine polje vulkanologije bilo je nedovoljno istraženo. Fenomeni koji ranije nisu bili viđeni ili prepoznati bilo gde drugde pružali su mogućnosti za širok spektar istraživanja. Pored aspekata o kojima se već raspravljalo, erupcija je takođe dovela do pionirskih studija u dinamici erupcije i mehanizmima eksplozivnih erupcija, evoluciji podzemnih sistema magme koji proizvode vulkane i transportu pare na visokim temperaturama u fumarolima, relevantnim za taloženje metalne rude. Gotovo stotinu godina nakon što se dogodila erupcija, istraživači obraćaju pažnju i daju značaj jer se nalazi na veoma značajnom geografskom položaju, njen uticaja na klimu je izuzetne važnosti , a zanimljiva je činjenica da se ovaj vulkan prilično razlikuje od vulkana u nižim geografskim širinama. Erupcija je ostavila široko i dugotrajno istorijsko nasleđe. Posebna pažnja sveta posvećena je na nedovoljno poznatom regionu teritorije Aljaske. Naučne ekspedicije koje je 1910-ih finansiralo Nacionalno geografsko društvo dovele su do stvaranja nacionalnog spomenika Katmai 1918. koji prestavlja kulturnu baštinu i ima veoma veliki istorijski i društveni značaj. Kada se dogodila erupcija, posle nekog vremena, više od tri kubika kilometar pepela i sitnih čestica oduvan je na nebo dajući novo ime za područje – „Dolina deset hiljada dima“. ekspediciju Nacionalnog geografskog društva je vodio Robert Griggs koji je posetio planinu Katmai i pronašao krater širok dve milje gde se nalazio njegov vrh. U blizini je ekspedicija otkrila novoformirani kupolu lave i nazvali su je „Novarupta“ ili drugim rečima „Dolinom deset hiljada dima“Radio komunikacija je bila potpuno onemogućena, brodovi nisu mogli da pristignu do luke, Posada na brodovima je nastavila da radi neprekidno lopatama i crevima kako bi se pokušao rešiti pepela, zrgrade su bili zatrpane pepelom, a građevine potpuno uništene. Kisele kiše uništile su mnogi biljni i zivotinjski svet. Vodeni organizmi, kao što su školjke, larve insekata i alge, kao i ribe koji su se njima hranili, ginuli u plićaku zagušenim pepelom. Milioni mrtvih ptica je bilo obloženo vulkanskim pepelom posutim zemljom. Pepeo je zapretio zagađivanjem vode za piće i uništavanjem izvora hrane, ali je rodnim Aljascima u preživljavanju pomoglo tradicionalno znanje koje je generacijama prenošeno iz prethodnih erupcija. Međutim, rodna sela koja su doživela najteže padove pepela su napuštena i stanovnici su se preselili, bili su prisiljeni da napuste svoje domove tokom erupcije i više se nisu vratili.
Atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki
Atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki dogodile su se na samom kraju Drugog svetskog rata. Japan nije želeo da odustane i da se preda, pa se i nakon kapitulacije Nemačke i Italije, država osovine, i dalje borio iako su mnogi veliki gradovi Japana već bili srušeni.Iako su snage SAD-a predlagale Japanu kapitulaciju, njihova vlada je to odbijala. To je dovelo do odluke tadašnjeg američkog predsednika Harija Trumana da se upotrebe atomske bombe. 6. avgusta 1945. godine je bačena prva od dve atomske bombe i to na Hirošimu. Bomba je nazvana „Mali dečak“ i bila je teška 4 tone. Tada je poginulo 140.000 ljudi, a Hirošima je brojala 255.000 stanovnika. Kasnije, od radijacije je poginulo mnogo više. Nakon ovog stravičnog događaja, Japanu je i SSSR objavio rat, i Japan je ipak bio spreman da kapitulira, ali pod određenim uslovima. Samim tim, SAD nisu dugo čekale i već 9. avgusta 1945. godine bacaju drugu atomsku bombu i to na grad Nagasaki. Ova bomba je ubila 22.000 ljudi, a skoro duplo više njih je umrlo od posledica radijacije. Oni koji su preživeli bombardovanje nazvani su „hibakuše“. Neki od njih su govorili za javnost o ovim događajima kako bi stvorili svest u narodu kako je zapravo izgledalo uništavanje ovih gradova.
BERMUDSKI TROUGAO
Bermudski trougao, poznat i kao Đavolji trougao, oblast je u Atlantskom okeanu u kojoj je nestala nekolicina letelica i plovila. Neki ljudi smatraju da uzrok ovih nestanaka nije mogla biti prosta ljudska greška ili slučaj, nego dela viših sila, vanzemaljaca i sl., što je Bermudski trougao svrstalo u česte teme naučne i druge fantastike. Incident koji se desio 5. decembra 1945. godine u bermudskom trouglu pročuo se u mnogim delovima sveta i smatra se da su tad počele da se šire priče i stvaranje misterije o bermudskom trouglu. Let 19 je vežbao letenje i pod nerazjašnjenim okolnostima je nestalo svih pet aviona. Nikad nisu pronađeni i nisu tražili pomoć niti rekli šta se dešava. Vođa leta je bio veoma iskusan pilot Karol Tejlor Čarls. Ne zna se kako su nestali i šta im se zapravo desilo, ali je verovatnoća ljudske greške mala jer su piloti kao i njihov vođa bili veoma iskusni. Naučnici su možda konačno stavili tačku na misteriozni Bermudski trougao, područje u zapadnom Atlantiku koje je u poslednjih 165 godina najmanje 8,000 puta okrivljeno za smrt članova posada aviona i brodova.
Bombaški napad u beogradskom bioskopu „20. oktobar“
Bombaški napad u bioskopu „20. oktobar“ bio je teroristički napad na civile koji se odigrao u Beogradu 13. jula 1968. godine, kada je u bioskopu „20. oktobar“, u 21:05 prilikom prikazivanja filma Rififi u Panami, eksplodirala postavljena tempirana bomba.Tom prilikom je poginuo radnik Savo Čučurević, a preko 88 ljudi je ranjeno, pri čemu je jedna od žrtava, studentkinja Magdalena Novaković, ostala bez obe noge. Bombu je postavio Miljenko Hrkač, mladi tesar hrvatske nacionalnosti rodom iz Mokrog kraj Lištice (današnji Široki Brijeg), a pri njenom sklapanju mu je pomogao poznanik Ante Penavić; obojica su bili članovi militantne emigrantske organizacije Hrvatsko revolucionarno bratstvo te su bombu postavili kao deo kampanje sa ciljem rušenja tadašnje Jugoslavije i stvaranja nezavisne hrvatske države. Hrkač je kasnije priznao da je u avgustu rukovodiocima Hrvatskog oslobodilačkog pokreta, Ivanu i Niku Kovačiću, podneo izveštaj o diverziji i položio zakletvu na vernost. Za podmetanje mine u bioskop dobio je 2.500 nemačkih maraka.
Ciklon Bola
Ciklon Bola je bio razorni tropski ciklon koji je pogodio Istočni Pakistan (današnji Bangladeš) i Indijski Zapadni Bengal 11. novembra 1970. Smatra se najsmrtonosnijim tropskim ciklonom ikada zabeleženim, i jedna je od najvećih prirodnih katastrofa.Preko pola miliona ljudi je poginulo,I to najviše zbog poplava koje su nastale nakon oluje, koje su preplavile veliki broj ostrva kod delte reke Gang. Talas koji je udario priobalje i okolna ostrva ekvivalentan je uraganu treće kategorije.Sam ciklon formirao se iznad Bengalskog zaliva 8.11.1970. i počeo je da se kreće prema severu. U trenutku razaranja, vetar je duvao brzinom od 180km/h.Čitava sela su bila zbrisana, kao I usevi. Preko 280.000 grla stoke je poginulo. U najpogodjenijoj regiji Tazumudinu, ciklon je ubio 45 odsto od 167.000 stanovnika. Od 77.000 ribara, 46.000 ih je poginulo, dok je 40 odsto preživelih bilo teško povređeno. Za ovaj ciklon se kaže da je promenio tok ljudske istorije. Reakcija I odsustvo adekvatnih preventivnih mera, kao I odsustvo bilo kakvog načina da se stanovništvo upozori na dolazeću katastrofu, ogroman je propust pakistanske vojne hunte na čelu sa Jahjom Kanom. Pored pokazane nesposobnosti da se stanovništvo zaštiti, on je čak odbio I pomoć Indije, koja je bila preko potrebna(razlozi su političke prirode, koja tada nije smela da se stavi iznad ljudskih života).26.marta 1971.godine počeo je građanski rat poznat kao Bangladeški oslobodilački rat. Na već katastrofalne posledice koje je odneo ciklon, ovaj rat je odneo vise od 2.000.000 života.
Cunami u Egiptu
Zemljotres na Kritu 365. godine dogodio se oko izlaska sunca 21. jula 365 u istočnom Mediteranu, sa pretpostavljenim epicentrom blizu Krita u blizini granice ploče nazvane Helenski luk . U to vreme nije bilo mernih alata, naučnici sada procenjuju da su zemljotres zapravo dva uzastopna podrhtavanja, od kojih se smatra da je najveći imao jačinu oko 8,5 Rihterove skale. Zemljotres na Kritu pratio je povlačenje vode sa obale grada Aleksandrije ostavivši nasukane brodove da bi se posle izvesnog vremena pojavio cunami ne utvrđenih razmera koji je udario u obalu grada i te iste brodove odbacio na krovove kuća, a neke čak i do 2km u unutrašnjost kopna. Cunami je pogodio u južnu i istočnu obalu Sredozemlja, posebno Libiju, Aleksandriju i deltu Nila. Tokom ove katastrofe U Aleksandriji je oko 5.000 ljudi izgubilo život, a 50.000 domova je uništeno. Okolna sela i gradovi pretrpeli su još veća razaranja. Mnogi su gotovo izbrisani sa mape. Izvan grada je ubijeno 45.000 ljudi. Pored toga, zalivanje slane vode učinilo je poljoprivredno zemljište beskorisnim u godinama koje dolaze. Dokazi ukazuju da je katastrofa trajno promenila obalu područja.
Asam, Indija, zemljotres (1950)
Na nacionalni dan 15. avgusta 1950. godine u Asamu u Indiji desio se snazan zemljotres magnitude 8,6.Epicentar je bio na Tibetu u Kini. Ovaj zemljotres se smatra jednim od najvaznijih od uvodjenja seizmoloskih posmatrackih stanica. Danima nakon osecali su se prateci zemljotresi najvise do magnitude 6. Iako je epicentar zemljotresa bio na Tibetu vecina stete se desila na indijskoj strani granice. uzrok nastanka zemljotresa je Indijska ploca koja se zabila u Evroazijsku I zaronila se ispod nje.Zemljotres je zapamcen po buci koju je napravio I koja se sirila regionom. U ovom zemljotresu je stradalo oko 4.800 ljudi sirom istocnog Tibeta i Asama u Indiji. Nastale su brojne materijalne I finansijske stete, unistenje imovine, puteva, infrastrukture.Promene reljefa, klizista unistila su 70 sela u kojima je zivot izgubilo 156 ljudi. Doslo je do nastanka velikih promena u topogrofaiji, uglavnom zbog klizista.